Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Apr.2016, 18:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Ivan Živković: Sumnja je znak da ste na dobrom putu
Ivan Živković je jedan od kreatora nove TV serije na RTV – “Vere i zavere”, kojom ovaj javni servis hoće da uvede “novi pristup” u tom formatu. To i svoj trnoviti put u karijeri, objašnjava Gordani Nonin.
Ivan Živković (Beograd, 1970) reditelj je koji je morao da svoju umetničku kreativnost izgrađuje u mučnim decenijama? Jer, imati dvadeset godina u momentu kad počinju devedesete u Srbiji ne pruža baš mnogo mogućnosti.
Međutim, kad neko svoj talenat >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nadograđuje upornošću, obrazovanjem i radom, onda može da se pohvali zaista zavidnim projektima u kojima je učestvovao.
Diplomirao je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1998, a magistrirao na Američkom filmskom institutu u Los Anđelesu 2001. S kratkim igranim filmom Daljinski upravljač (magistarski rad) osvojio je više od trideset međunarodnih nagrada, uključujući i Franklin Schaffner Award za najbolji studentski film godine na AFI, te nominaciju za studentskog Oskara 2001.
Na filmu profesionalno radi od 1991. kao asistent, pomoćnik režije i producent. Učestvovao je u nekim od uspešnijih projekata sa ovih prostora – Tito i ja, Lepa sela lepo gore, Rane, Montevideo, bog te video... Pre devet godina režirao je svoj debitantski igrani film Hadersfild, nastao prema motivima istoimene drame Uglješe Šajtinca. Živković radi i kao TV reditelj na serijama Mile protiv tranzicije, Pozorište u kući... Trenutno je na doktorskim studijama filmske režije na FDU u Beogradu.
*Sada, kad su emitovane već tri od 12 epizoda serije “Vere i zavere” na Prvom programu Radio-televizije Vojvodine, jeste li iznenađeni tolikim pozitivnim reakcijama publike, kolega iz struke i stručne javnosti?
Priznajem da jesam. Nekako smo ovo radili kao nešto naše i intimno, nije bio u pitanju nekakav blokbaster, nismo imali tolika očekivanja. Ali, to samo potvrđuje da je publika željna kvalitetnih stvari i da je na kraju krajeva to dužnost javnog servisa – da takve kvalitetne sadržaje ponudi.
*Kako se umetnik uopšte oseća pred finalnim činom nakon višegodišnjeg projekta?
Uvek postoji strah dok se stvar ne završi. Da ne bude kao krava koja da 50 litara mleka, pa mahne repom i sve prospe... Šalu na stranu, trema je svakodnevna, ali i zadovoljstvo je ogromno jer se stvari sklapaju na način na koji sam planirao. Ne volim da razmišljam o sebi kao o umetniku, na filmu ima milion koraka dok se materijalu ne udahne život i dok taj proces traje nema previše vremena ni smisla stalno razmišljati o opštem, morate se hvatati u koštac s konkretnim. Kao vozač formule koji samo gleda u prvu krivinu i fokusiran je na nju. To je večita potraga za umetničkom istinom i sva želja i sav trud usmereni su ka tome. A vreme je to koje će dati finalni sud.
Sa snimanja: Ivan Živković, Mira Furlan i Saša Torlaković, foto: Jelena Polovina
*Pročitali ste odlomke iz Tišminih Dnevnika iz kojih se vidi da je roman “Vere i zavere” pisao godinama, da nije bio zadovoljan prvom verzijom. Pisao ga je ponovo da bi na kraju, čak nekoliko godina nakon objavljivanja konačne verzije, zapisao u Dnevnik: “Briljantan roman”. Jeste li i vi imali dileme dok ste kreirali serijal... Da li je neminovno da stvaralac sumnja?
Apsolutno! Za mene je sumnja znak da sam na dobrom putu. Na zidu kabineta mog profesora sa AFI Gila Denisa pisalo je: “Writing is rewriting and rewriting and rewriting”. Bilo je zabavno prepoznavati se u Tišminim sumnjama koje je imao u odnosu na svoj roman. I uporediti tu sumnju s njegovim pankerskim javnim nastupima.
*Vaš debitantski film “Hadersfild” rađen je prema drami vojvođanskog pisca Uglješe Šajtinca, a evo, najnoviji projekat je ekranizacija romana “Vere i zavere” Aleksandra Tišme. Odakle ta “tajna veza” sa vojvođanskim književnicima?
Nekako sam naleteo na te projekte, ni jedan ni drugi originalno nisu bili moji. Za Hadersfild je potpuno primenljiva priča Žan Klod Karijea koju sam jednom čuo da je priča na nekom festivalu – radio je na adaptaciji jednog komada Pitera Bruka i, nakon dve godine i ogromnog razmišljanja i truda u kojem su svaki zarez pogledali, okrenuli, ponovo napisali, kad je film prikazan svi su rekli – pa to je isto kao komad. Mislim da će sledeći projekat biti negde drugde, ali ko zna. Ja se osećam delom te sredine, rastao sam delimično u Zrenjaninu i Novom Sadu kod moje tri bake.
*Po čemu je rad na ovom serijalu bio poseban?
Raznih je specifičnosti bilo, počev od toga da je RTV ukoračio u igrani program nakon dugog niza godina. Produkcione okolnosti bile su neobično teške, nismo imali dovoljno para, niti dovoljno vremena. Tempo snimanja bio je paklen, nikad dosad ništa nisam radio tolikom brzinom. Osećali smo međutim da radimo nešto izuzetno.
Već sa prvim montiranim scenama videli smo da je stvar dobra, čvrsta, tačna. Mnogo smo vremena provodili zajedno, pa smo stizali da svaku scenu rasturimo i vratimo nazad. Nina Janković i Goga Bogdan imali su najteže zadatke. Nije lako za glumca da svakodnevno dolazi spreman, potpuno svestan šta radi, gde ta scena dođe u kontekstu cele serije, da se suzdrži od nekog trenutnog osećaja, i tu je njihovo filmsko iskustvo bilo dragoceno. Sa Đorđem Arambašićem sam možda i najzrelije i najkvalitetnije sarađivao u mojoj dosadašnjoj karijeri. Ipak, najlepši od svega bio je taj osećaj zajedništva apsolutno celokupne ekipe, koji smo svi zajedno imali čitajući roman i svakodnevno bivajući u njemu.
Sa snimanja: Ivan Živković, direktor fotografije Đorđe Arambašić i glumci Goran Bogdan i Miloš Samolov, foto: Jelena Polovina
*Nedavno ste izjavili da je, i pored vašeg rada na brojnim projektima tokom 90-ih, nekako postalo jasno da vam se prilika da režirate neće tako jednostavno pružiti, te ste to vreme iskoristili za usavršavanje u Americi. Je li to sudbina vaše generacije, mladih stvaralaca koji su bili dvadesetogodišnjaci kad su počeli ratovi na Balkanu?
Nije to samo problem moje generacije, već svake koja bi da se bavi filmom ili nekom drugom vrstom stvaralaštva. Na prvom času filmske režije profesor Goran Marković nam je rekao nešto što se uvek ispostavlja kao velika istina. Gledao je nas četvoro mladih studenata, bili smo ponosni jer smo eto upisali režiju, što nije bilo lako, i rekao nam je – “Nećete nikad snimiti film jer to neko želi, nego ćete možda snimiti film uprkos tome što svi žele da vas u tome spreče”. Tako je i danas. U proteklih nekoliko godina gurao sam razne projekte – napravili smo pilot humorističke serije Životna uloga, koja je neki dijalog sa svetom rijaliti programa u kojima smo, pravili smo bez para veb seriju Komunalci i upravo ovih dana obeležićemo 100 hiljada pregleda. Ali, sve to samo sopstvenom energijom i uprkos svima.
*Koliko je vama bilo zahtevno dočarati epohu, vreme, emocije običnog čoveka u vremenima kada je dominiralo zlo i 20 godina posle kada se isti ti obični ljudi susreću s posledicama vremena zla?
Ograničenja su bila velika – od budžetskih, preko jednostavne realnosti nestale epohe, do ograničenja mog sopstvenog poznavanja epohe u kojoj nisam živeo. Ali, uložili smo mnogo u istraživanje – i objektivno kroz istorijsku građu o periodu, i subjektivno – ja sam mnogo vremena proveo prisećajući se svog oca koji je generacija Sergija Rudića. Ipak, bez obzira na teškoće, mislim da smo duh romana verno preneli. U tom kontekstu mogu da obećam još iznenađenja publici jer će serija u nekoliko navrata iznenaditi – na način na koji i Tišma iznenađuje svog čitaoca kroz nagle zaokrete u priči.
*U Tišminoj prozi i ambijent i atmosfera su “između redova”. Stvori se taj “tišmovski splin”. Kako ste rediteljski rešavali taj “splin” jer, vidljivo je to i u ovim prvim epizodama, on sve vreme “zrači” s malih ekrana?
Drago mi je da to funkcioniše. Nekako je atmosfera u stvari najvažniji zadatak koji smo imali. Upravo njena specifičnost, težina i složenost svih odnosa koji se kroz priču prepliću mogu da nose tu priču kroz medij televizije. Savremeni roman i igrani film dostigli su poslednjih godina zajedničku estetiku. A nekako smo i mi, prateći Tišminu estetiku, napravili jedinstven estetski prostor serije. I, mislim da dokazujemo ispravnost odluke da se ovakva literatura koristi na ovaj način. A takođe, i RTV pokazuje šta je prava uloga javnog servisa – da se velika i važna nacionalna književnost gleda kroz savremeno ispričanu priču.
.jpg)
