Izvor: Politika, 29.Dec.2011, 01:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ikona i sekira
Rusija se ciklično kreće iz faze unutrašnje konsolidacije do faze eksterne ekspanzije i obrnuto, tako da bi Srbija za svoje interese pored ruske, morala obezbediti podršku bar još jedne evropske sile
Jedan od stubova srpske spoljne politike je saradnja sa Rusijom. Iz poštovanja prema čitaocima neću trošiti redove na razloge zašto je tako i zašto će tako ostati bez obzira na to ko sutra bude na vlasti. Najsažetije rečeno, Rusija je država koja u najvećem broju slučajeva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svoj uticaj u Evropi ostvaruje tako što, između ostalog, podržava interese Srbije na Balkanu, što nije generalno pravilo među drugim silama.
Rusija je takođe džin od koga mnoge evropske države strahuju, pa zagovornici „političke” Evrope ne gledaju blagonaklono na srpsko-ruske specijalne odnose kada donose odluku o daljim formalnim koracima Srbije ka članstvu u EU. Međunarodni odnosi su složena disciplina, pa i od nas zavisi da li će odnos sa Rusijom od ostatka kontinenta biti viđen kao „dodata vrednost” Srbije i tako nas učiniti još zanimljivijom budućom članicom evropske zajednice (šaljivo rečeno, „atraktivnom udavačom”) ili ćemo biti viđeni kao neiskren kandidat za članstvo koji,pokušavajući da bude solidan partner svima, na kraju to nije nikome.
Svedoci smo ovih dana kako pristalice političke unije na kontinentu, pre svega Francuzi, pokušavaju da marginalizuju Veliku Britaniju, koju vide kao „trojanskog konja” nekog drugog centra moći i „neiskrenog” člana zajednice kojoj formalno pripada.
Možda još važnije pitanje od percepcije drugih je pitanje u kojoj meri ćemo pomenute specijalne odnose ispuniti sadržajem i prevesti u konkretne i opipljive koristi za naše građane. Bojim se da i na ovom polju pokazujemo manjak znanja i osećaja za praktično. Iznenađuje izostanak, u stručnoj štampi, ozbiljnih analiza o realnim šansama da se realizuje projekat „Juži tok”, o tome koliko uspešno koristimo ugovor o slobodnoj trgovini i da li će on biti na snazi i nakon ulaska Rusije u STO, o mogućnosti priliva ruskog kapitala usled povlačenja austrijskog i o stvarnim političkim namerama Rusije u ovom delu sveta. Kao što donedavno nismo razumevali da EU nije samo zajednica vrednosti već i interesna zajednica u kojoj se nadmeću različite političke vizije i ekonomske politike, tako do kraja ne razumemo ni „kolosa sa istoka”, koga je američki istoričar Džejms Bilington opisao čuvenom sintagmom „ikona i sekira”. Pokušajmo da ponudimo neke odgovore i preporučimo pravce delovanja u odnosu sa Rusijom.
U vezi sa spoljnom politikom, najveću enigmu predstavlja povlačenje ruskog kontingenta sa Kosova 2003. godine, što je definitivno poništilo svaki ruski uticaj na terenu i svelo ga isključivo na Kontakt grupu i kasnije Savet bezbednosti. Moguće je da Rusiji nije odgovaralo da se nadmeće u uticaju na Kosovu iz inferiorne pozicije, pa je odlučila da istupi iz utakmice koju nije mogla da dobije. Po Rezoluciji 1244 NATO je bio zadužen za vojni aspekt međunarodnog prisustva i ruski bataljoni su bili raspoređeni u „tuđim” zonama odgovornosti. Međutim, kad se pogleda vojni sporazum između SAD i Rusije u Helsinkiju juna 1999. o učešću ruskih snaga u Kforu, vidi se da su Rusi imali veliku operativnu autonomiju i jedinstvo komande koje drugi nisu ugrožavali. Dopunsko objašnjenje moglo bi biti da se Rusija tada nalazila u fazi unutrašnje konsolidacije i da je procenila da nije vreme da se upušta u obaranje ruku sa tada mnogo jačim partnerima.
Rusija se inače ciklično kreće iz faze unutrašnje konsolidacije do faze eksterne ekspanzije i obrnuto, tako da bi Srbija morala da ima na umu da za svoje interese pored ruske podrške u svakom momentu mora obezbediti podršku bar još jedne evropske sile. Da je makar jedna prestonica u trouglu Berlin–Pariz–London bila na poziciji Srbije nakon otvaranja statusnog procesa 2005. godine, „normalizacija” sa Kosovom danas ne bi bila uslov za dalju političku integraciju u EU i problem bi verovatno nastavio da se rešava u sistemu UN. Drugim rečima, podrška Rusije je dragocena, ali ne može biti pandan za jedinstvenu evropsku politiku kada se ona formira na račun nepovoljnih pozicija za Srbiju, kao što smo mogli videti i 1991. godine. Ne postoji supstitut za uspešnu „evropsku politiku” za državu koja je geografski u Evropi.
U vezi sa ekonomskom politikom, potrebno je znati da će Rusija uvek biti svetska sila na račun ekonomije, a ne zahvaljujući ekonomiji. Naime, usled ogromnog teritorijalnog prostranstva, a relativno malog broja stanovnika i slabe infrastrukture, Rusija nije u mogućnosti da ima visok nivo javnih usluga i ravnomeran regionalni razvoj. Viškove kapitala će zbog bezbednosnih razloga uvek investirati u jačanje svojih odbrambenih potencijala, pa će svoju međunarodnu poziciju čuvati isključivo „stezanjem kaiša” na unutrašnjem planu. Jedina druga dva sektora na međunarodnom tržištu koja interesuju ruski kapital su energetika i finansijske usluge i to treba iskoristiti. U situaciji kada se deo evropskog kapitala povlači sa finansijskog tržišta jugoistočne Evrope zbog strogih zahteva Brisela za dokapitalizaciju i dodatnim merama, kapital iz drugih krajeva sveta bi mogao popuniti tu prazninu. Pored energetike i finansijskih usluga, velika šansa u ekonomskoj saradnji sa Rusijom je poljoprivreda, budući da se Srbija teško može takmičiti sa sofisticiranom evropskom privredom na ruskom tržištu u trgovini industrijskom robom.
Srpska spoljna politika mora dakle ostati multivektorska i to na način da se različiti vektori međusobno podupiru, a ne neutrališu. Takođe, u svakom momentu mora postojati hijerarhija ciljeva i precizan redosled poteza.
Nikola Jovanović
objavljeno: 29.12.2011.
