Izvor: Politika, 21.Avg.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gledanje pored puta
Zar ne živimo u jednom konfuznom, nesrećnom vremenu, punom raznoraznih instant metoda za brzi spas?
Nedavno smo, posle ko zna koliko vremena, rešili da odemo na kraći odmor u Sloveniju. Prešli smo autom granicu i krenuli nekakvim seoskim putemprema Logarskoj dolini. Odmah mi je upalo u oči kako nigde nema ni traga nekom otpadu. Ni sam ne znam zašto, tokom vožnje nastavio sam da osmatram okolinu, očekujući da sve nije tako savršeno kao što izgleda. Ali nije vredelo, nikako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisam uspevao da pronađem bilo šta što bi moglo ličiti na otpadak, makar nekakav papirić ili nešto slično. Za nas koji stižemo iz jednog sasvim drugog okruženja sve je delovalo nestvarno ali i – deprimirajuće. Kako da kažem, u toj čistoći i redu kao da nisu živeli ljudi nego nekakvi fanatični higijeničari.
Stigavši na odredište, u jedno obično selo, mesto u kome bi se moglo očekivati prilično materijala koji me je interesovao, nastavio sam potragu za đubretom. Postala je to neka vrsta moje opsesije, nadao sam se da ću kad tad nabasati, ako ne na najlon kesu, ono makar na opušak. Uputili smo se stvarno prekrasnom dolinom ka vrhovima Alpa, ali ja nisam uživao u šetnji. Umesto da udišem planinski vazduh, zavirivao sam po dvorištima okolnih kuća, pretraživao šumu. Bio sam sasvim zaokupljen potragom za bilo kakvim dokazom da u toj zemlji uopšte postoji smeće. Bez rezultata.
Sutradan su došli da nas posete Jelica i Branko, prijatelji iz Ljubljane. Penjući se ka vrhu sa koga je ka dolini padao prekrasan vodopad, još uvek sam merkao nečiju nepažnju, možda makar mali znak nebrige za prirodu. Izgubivši i poslednju nadu, razmišljao sam kako da sa Brankom o tome zapodenem razgovor,a da ne ispadnem zlonameran. Kako da mu kažem da mi je malo neprijatno zbog togašto je sve tako čisto i uredno?! Zato sam ovako formulisao svoje zapažanje: „Izgleda da kod vas u Sloveniji, bez obzira na sve individualne, političke i kulturološke razlike među ljudima, postoji opšti konsenzus da se živi dobro.”
Razmislio je malo o ovoj mojoj rečenici, koja je mogla zazvučati pomalo i kao prebacivanje, a onda mi rekao nešto vrlo čudno: „To je zato što se sve može izmeriti.”
Nisam bio siguran da sam ga razumeo. Verovatno je hteo da kaže kako se svaki problem, ma kakav on bio, ekonomski, politički, psihološki, na neki način može egzaktno definisati, prikazati metrički. Kako nisam mogao da prihvatim da se jedan takav pristup može primeniti na sve što čini ljudski život ili ličnu sudbinu, o tome dalje nismo pričali. Rekao sam sebi: on je stručnjak za tranziciju i stvari možda posmatra isuviše stručno, a ja pripadam suprotnom taboru, onima koje više zanima metafizika.
Kada su naši prijatelji otišli, nisam mogao sebi da izbacim iz glave ono što je rekao. A šta je, Branko, sa ljudskim željama, uverenjima, ukusima, slabostima? Da li su i one merljive? Gde je mesto za osećanja u tom matematičkom raju? Ne, to je pragmatsko, isuviše pojednostavljeno gledanje na stvari, predviđeno za rešavanje prizemnih problema! Ne uključuje ljudske duše koje su, kao što je poznato, izvan domašaja brojki. Tako sam mislio, ali nisam bio siguran da sam u pravu…
Zar ne živimo u jednom konfuznom, nesrećnom vremenu, punom raznoraznih instant metoda za brzi spas? Kod nas svako ima sopstveno mišljenje o tome šta nam je neophodno, a mnogi ne prezaju od toga da nam ga agresivno naturaju, ne zaboravljajući da debelo naplate svoje usluge. Ja nisam ljubitelj uniformnog mišljenja i pre svega poštujem lično viđenje sveta, ali što je mnogo, mnogo je. U tom sveopštem vašaru spasonosnih patenata izgubila se – ideja. Kad bolje razmislim, niko je nema: jednostavnu, jasnu ideju kako da se krene dalje.
Zato možda treba razmisliti o Brankovom predlogu. Izmeriti sve što je merljivo. Pažljivo, objektivno, bez strasti i ovih ili onih interesa. Staviti na papir ko smo, šta smo, šta imamo, šta nemamo, šta nam treba, a šta ne. Napraviti inventar svega što je dostupno, a čini korpus onoga što se podrazumeva pod pojmom – narod. U to spadaju i prošlost, i sadašnjost, i budućnost.
Sada, posle digitalne revolucije, to je moguće izvesti. Ne kažem da treba načiniti računarski program koji će nam klikom na taster otvoriti oči. Ali, mnoštvo tačnih podataka o nama samima možda će stvoriti uslov da ljudi od pameti počnu da iznose prave ideje o tome kako da dalje živimo.
Eto do kakvih sve misli vas može odvesti gledanje pored puta. Umesto ispred sebe, kako nalažu saobraćajni propisi…
Goran Marković
objavljeno: 22.08.2011.
.jpg)
