Izvor: Vostok.rs, 27.Mar.2025, 18:58
Episkop remezijanski Stefan: Postoji simfonija i jedinstvo obe Crkve i države
Bog je sa nama, podjednako i u radosti i u nevolji.
Odnosi između Crkve i države – kako u Srbiji, tako i u Rusiji – kroz svu istoriju nikada nisu bili bolji. To isto važi i za odnose naša dva bratska slovenska naroda, kao i za odnose između naše dve sestrinske Pravoslavne crkve. Kao što Srbi nemaju niti mogu imati nekog bližeg od Rusije, tako ni Rusi ne mogu imati bilo koga ko im je veći i iskreniji prijatelj od Srba. Ova, svojevrsna simfonija i jedinstvo obe Crkve i države, svedoči jednu očiglednu istinu, a to je da smo uvek na istoj strani – strani pravde i pobede.
Rusko gostoljublje, ravno onom Avraamovskom, oseća se na svakom koraku.
Lično sam se uverio u ljubav i širinu ruske duše.
Jačanje duhovnih, kulturnih i sportskih veza naših naroda je moj osnovni poziv i zadatak.
Intervju «Žurnalu Moskovske Patriaršije» Episkopa remezijanskog Stefana, predstavnika Srpske pravoslavne crkve pri Patrijarhu moskovskom i sve Rusije, povodom godišnjice služenja u Rusiji
Vladiko, kako je protekla prva godina Vašeg služenja u ruskoj zemlji?
– Rusiju i ruski narod sam prvi put lično upoznao 2003. godine, kada sam, blagoslovom Crkve, došao da studiram na čuvenoj Moskovskoj duhovnoj akademiji. Slobodno mogu reći kako se od tada, pa sve do danas, moja ljubav prema ruskoj zemlji i duhovnosti nimalo nije umanjila. Šta više, ona je samo postala jača i iskrenija.
Najupečatljiviji momenat u proteklih godinu dana, koliko se nalazim na mestu starešine Podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi, svakako je bilo opelo i sahrana mog prethodnika, blaženopočivšeg Episkopa moravičkog Antonija (Pantelića). Činjenica da su služenjem Svete liturgije u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi načalstvovala dva Patrijarha: ruski Kirilo i srpski Porfirije, mnogo govori o brižnim i plemenitim odnosima naša dva bratska pravoslavna naroda. Veličanstveni ambijent spomen-hrama ruske slave i herojskog podviga, anđeosko pojanje Patrijaraškog hora katedralnog hrama, iskrene molitve okupljene pastve – sve to me je potaklo da osetim svu krasotu „Trećeg Rima“. Ono što sam tada spoznao, a u što sam čvrsto i sada ubeđen jeste da je Bog sa nama, podjednako i u radosti i u nevolji. U tome se i ogleda sva lepota Pravoslavlja i jedinstvo naših slovenskih naroda.
Molim Vas da nam kažete nešto više o sebi. Zbog čega ste, nakon završene Bogoslovije, a budući student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, otišli u vojsku i šta je to kasnije uticalo na Vas da se opredelite za monaštvo?
– Kao što je to slučaj u Rusiji, tako je i kod nas, u to vreme, služenje vojnog roka bilo obavezno. Iako sam bio student, što je opet podrazumevalo to da, na određeno vreme, mogu odložiti odlazak u vojsku, ipak sam odlučio da je potpuno prirodno ispuniti svoj dug prema otadžbini i odslužiti armiju. Neću pogrešiti ako kažem kako je jedan od ključnih razloga bilo nehumano bombardovanje tadašnje Jugoslavije od strane NATO-a 1999. godine, koje je sa sobom odnelo i mnoge civilne žrtve, među kojima su bila i nevina deca. Nakon armije, svet za mene više nije bio isti, zbog čega se i javila želja za uzvišenijim i trajnim vrednostima – za monaštvom…
Manastir Ostrog, gde ste otpočeli svoj monaški put, jeste jedna od najvećih srpskih svetinja. Da li nam možete reći nešto više o ovom manastiru?
– Poput velikih duhovnih centara i mesta hodočašća u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, kao što su to: Trojice-Sergijeva lavra, Kijevo-Pečerska lavra, Serafimo-Divjejevski manastir, Optina Pustinja, Pskovo-Pečerski manastir, Počajevska lavra, Polocki manastir i dr, tako je i srpska zemlja bogata mnogim drevnim svetinjama. Po narodnom poštovanju, ne samo pravoslavnih Srba, već i muslimana i katolika, između svih njih se izdvaja čuveni Ostroški manastir u kojem počivaju mošti Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca.
Nakon završene vojne obuke počeo sam razmišljati o tome šta i kuda dalje. Sećam se da mi je u trenutku sinula misao – svojevrsni poziv Sviše, kako treba da se zaputim u manastir Ostrog. Iste noći sam to i učinio…
Onoga časa kada sam upoznao ostroškog igumana o. Lazara (Adžića) (+2000), našli su se odgovori na sva moja životna pitanja. To je bio redak monah i sveštenik, kadar da u svakom čoveku vidi i prepozna ono najbolje. Budući da su tu dolazile reke naroda – uglavnom oni kojima je pomoć bila najpotrebnija, otac Lazar je svima izlazio u sretanje, pomažući sve, a naročito decu i mlade. Među mnogobrojnim stipendistima manastira Ostroga našao sam se i ja, što mi je, itekako značilo u mom školovanju.
Vreme provedeno u Ostrogu pored kivota Svetog Vasilija, ostalo mi je urezano u pamćenju kao najznačajniji period mog duhovnog uzrastanja.
Vaše studiranje u Moskovskoj duhovnoj akademiji je trajalo nekoliko godina. Koji su to momenti koji su Vam se naročito urezali u Vaše sećanje, a da se tiču vremena studiranja?
– Već sam pomenuo kako sam u Trojice-Sergijevu lavru doputovao, sada već davne 2003. godine, kako bih se upisao na prvu godinu studija na Moskovskoj duhovnoj akademiji. Nas Srba studenata bilo je mnogo i predstavljali smo jednu pravu malu dijasporu. Pa ipak, zahvaljujući predusretljivosti profesora i đaka moskovskih duhovnih škola, svi smo vrlo brzo bili prihvaćeni kao rod najrođeniji, zbog čega smo se i osećali kao svoj na svojemu. Školska uprava nam je čak blagoslovila da subotom, u jednom od manastirskih hramova možemo služiti Liturgiju na srpskom jeziku.
Prva misao koja mi prođe kroz glavu kada pomislim na Akademiju, zapravo jeste akademiski hram Pokrova Presvete Bogorodice i bogosluženja na kojima smo učestvovali svakoga dana u sedmici: akatist sredom uveče, zajednička večernja molitva (u 22:00), nedeljne i praznične Liturgije, pomeni i sećanja na profesore i đake Akademije. Na njima su dominirali čudesni horovi objedinjeni pod rukovodstvom „muzikalne duše“ Trojice-Sergije lavre – arhimandrita Matfeja (Mormila).
Naravno, tu su i nezaobilazni sneg i studen u grlu, oštri ledeni vetar, što i odgovara surovoj klimi Sergijevog posada – bar onako kako smo je mi, balkanski studenti, lično doživljavali na svojoj koži.
Vaše monaško služenje je vezano i za manastir Liplje u Republici Srpskoj. Recite nam nešto više o tom manastiru i, uopšte tom delu Srpske Republike.
– Ako govorimo o Republici Srpskoj u okviru Bosne i Hercegovine – gde sam i ja rođen, važno je imati u vidu kako je ona okružena, nimalo prijateljski nastrojenim državama – članicama NATO-a (izuzetak je samo Republika Srbija). U njenom zapadnom delu smešten je prelepi manastir Liplje koji je, prema letopisima osnovan još u 13. veku. Deleći sudbinu svog naroda, i manastir je, tokom svoje burne istorije, trpeo mnoga iskušenja. Ništa bolja situacija nije bila i prilikom građanskog rata 1992-1995. Pa ipak, blagodareći Gospodu i Presvetoj Bogorodici kojoj je manastir i posvećen (praznik Blagovesti), nakon poslednjeg rata je došlo do duhovne obnove naroda celog kraja koja će, kao konačni rezultat dovesti do uvođenja veronauke u škole – i to kao obaveznog predmeta. Ovaj istinski raj na zemlji, sa svojim dobrim i plemenitim ljudima, svedoči o viševekovnom postojanju Srba na tim prostorima.
Koje su bile Vaše prve misli kada ste naznačeni na mesto starešine Srpskog podvorja u Moskvi?
– Na mesto drugog starešine obnovljenog Podvorja SPC u Moskvi sam izabran po preporuci Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Porfirija, i to na sednici Svetog arhijerejskog sinoda održanoj 18. aprila 2024. godine. U tom trenutku sam se nalazio u našem Podvorju u Moskvi, gde je, u ime Sinoda SPC, trebalo da obavim 40-dnevni pomen vladici Antoniju.
Uzimajući u obzir sve okolnosti, te da pred Bogom ništa nije slučajno već je deo jednog šireg plana, što mnogi od nas često ne prepoznaju, ipak sam prihvatio volju Crkve. Takođe, svestan činjenice kako je to put kojim moram poći, a koji sa sobom nosi i preveliku odgovornost, u toj odluci sam prepoznao prst Božiji. Moguće je i da ću zvučati pomalo neskromno ako kažem jednu očiglednu istinu kako me je ovim izborom, Bog zapravo pomilovao.
Koji svetitelji su najpoštovaniji među pravoslavnim Srbima?
– Maločas sam pomenuo Svetog Vasilija Ostroškog prema kojem naš narod gaji veliko strahopoštovanje zbog čega ga i zovemo „živim“ svecom. Pored njega, tu su: Sveti Sava Prvi Arhiepiskop Srpski – školska slava svih đaka, zatim Sveti Stefan Dečanski – kralj i mučenik, Sveti Vladika Nikolaj – „Lira Duha Svetoga“, Otac Justin Popović – jedan od najvećih stručnjaka za Dostojevskog, kao i mnogi svetitelji koji su se proslavili širom srpskih zemalja. Verujem da mnogi to znaju, ali, isto tako neće biti suvišno pomenuti i to kako su se mošti Svete Petke, više od jednog veka nalazile u Srbiji (danas u Jašiju u Rumuniji), zbog čega će u pravoslavnom svetu steći epitet „Paraskeva srpska“.
Ove godine se obeležavaju dva značajna jubileja: 825 godina od predstavljenja Prepodobnog Simeona Mirotočivog i 700 godina od predstavljenja Svetog Nikodima Srpskog. Čime su se isticali ovi Božiji ugodnici?
– Za mene, lik velikog župana Stefana Nemanje – Svetog Simeona Mirotočivog, predstavlja ideal zemaljskog vladara iz čijeg žitija mnogi savremeni državnici mogu izvući važnu pouku. Budući ujedinitelj srpskih zemalja, i neko ko je, ostavivši svu slavu ovoga sveta, pošao za Hristom, svojim plodonosnim delima je zadužio celokupni svoj narod. Pored Srbije on je poštovan i u drugim Pomesnim pravoslavnim crkvama. Tako će u vreme ruskog cara Ivana Vasiljeviča „Groznog“, kult Svetog Simeona, Svetog Save i Svetog cara Lazara biti rasprostranjen po celoj Rusiji, o čemu svedoče i njihove freske u Arhangelskom soboru Moskovskog kremlja.
Tako je 2021. godine bio otkriven impozantni spomenik Stefanu Nemanju u Beogradu, delo ruskog skulptora Aleksandra Julijanoviča Rukavišnjihova, čime je ujedno ispravljena jedna istorijska nepravda da, rodonačelnik svetorodne loze Nemanjića, u srpskoj prestonici nema svoj spomenik. Zanimljivo je i to da je Sveti Simeon Mirotočivi Krsna slava sportskog društva „Crvena Zvezda“.
Poput Svetog Simeona, i Sveti Nikodim Arhiepiskop Srpski je iza sebe ostavio mnoga duhovna blaga, među kojima se ističu pisana dela i prevodi na srpskoslovenski jezik.
Vaša kandidatska disertacija u Moskovskoj duhovnoj akademiji je bila posvećenja Prepodobnom Justinu Ćelijskom. Ko je bio otac Justin i zbog čega ste odabrali da se bavite njegovom ličnošću?
– Deleći svoje prve i, ujedno najznačajnije utiske o studiranju u Moskovskoj duhovnoj akademiji, napravio bih nepopravljivu grešku kada ne bih pomenuo, meni najdražu ličnost u Lavri – profesora Alekseja Ivanoviča Sidorova. Upravo on je bio glavni „krivac“ što je moja kandidatska disertacija bila posvećena najvećem teologu s kraja prošlog veka – Svetom Avi Justinu. Izbor teme nimalo nije bio slučajan, jer je za mene – tada još mladog monaha, Justin Popović predstavljao monaški uzor, na koga sam se ugledao i kome sam se molio. Inače, kada me pitaju ko je za mene najveći duhovni autoritet, ja obično odgovorim kako je otac Momo Krivokapić (paroh kotorski, +2020) moj duhovni otac, a Sveti Justin Ćelijski moj duhovni deda.
Kako biste opisali trenutne odnose između Ruske i Srpske pravoslavne crkve?
– Poslednjih sedam godina (od 2017) obavljao sam poslušanje starešine Hrama Svetog Save u Beogradu. Nalazeći se na jednoj takvoj visokoj i, u isto vreme veoma odgovornoj funkciji, imao sam priliku da ugostim mnoge crkvene i državne delegacije iz celoga sveta, među kojima i iz bratske Rusije. Takođe, bio sam član raznih međunarodnih delegacija – na prvom mestu onih koje su se ticale srpsko-ruskih odnosa. Sve ono što sam mogao da primetim, a što važi i danas, jeste da odnosi između Crkve i države – kako u Srbiji, tako i u Rusiji – kroz svu istoriju nikada nisu bili bolji. To isto važi i za odnose naša dva bratska slovenska naroda, kao i za odnose između naše dve sestrinske Pravoslavne crkve. Kao što Srbi nemaju niti mogu imati nekog bližeg od Rusije, tako ni Rusi ne mogu imati bilo koga ko im je veći i iskreniji prijatelj od Srba. Ova, svojevrsna simfonija i jedinstvo obe Crkve i države, svedoči jednu očiglednu istinu, a to je da smo uvek na istoj strani – strani pravde i pobede.
Prošle godine, Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije je posetio grad Moskvu. Povod je bio tužan jer se tada upokojio Vaš prethodnik, Episkop moravični Antonije. Da li su u planu nove posete?
– Kao što ste to već pomenuli, prošle godine je Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije prvi put – u svojstvu Patrijarha, boravio u nezvaničnoj poseti Rusiji i Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Da, povod je bio tužan, iako se u srcima okupljenih, a što sam već naglasio, osetila radost vaskrsenja i svetost trenutka u večnosti.
U novembru mesecu prošle godine, a povodom obeležavanja 100-godišnjice Ruskog podvorja u Beogradu, Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit volokolamski Antonije, zajedno sa članovima delegacije Ruske pravoslavne crkve, boravio je u višednevnoj poseti Srbiji i Republici Srpskoj. Pored služenja Svete liturgije, kojom je načalstvovao srpski Patrijarh uz sasluženje više mitropolita Srpske Crkve, upriličeni su susreti sa g. Aleksandrom Vučićem, Predsednikom Republike Srbije, g. Miloradom Dodikom, Predsednikom Republike Srpske, g. Milošem Vučevićem, Predsednikom Vlade Republike Srbije i dr.
Verujem da će i u mesecima koji su pred nama biti organizovani mnogi susreti na Crkvenom i državnom nivou koji će imati za cilj unapređenje naših odnosa na mnogim poljima.
Vladiku Antonija su mnogo poštovali u Moskvi. Koliko ste ga dobro poznavali?
– Prvi susret sa Episkopom Antonijem se odigrao prilikom mog dolaska u Moskvu. Kako je vladika lično dočekivao sve nove studente na aerodromu i predstavljao ih rektoru i profesorima Akademije, tako je bilo i u mom slučaju. Međutim, ono što malo ko zna, a što se dogodilo nakon što sam sleteo na međunarodni aerodrom „Šeremetjevo“ u Moskvi, jeste to da smo imali udes vozeći se kolima. Na svu sreću niko nije postradao. Prisećajući se tog događaja, a s obzirom da je samo sa mnom doživeo saobraćajnu nezgodu, verujem da je i to bio neki znak…
Kao student Akademije i jerođakon u činu, kod vladike sam služio skoro svake nedelje i većeg praznika. Kasnije, kada sam izabran za Episkopa, često smo služili zajedno prilikom mnogih crkvenih događaja i svečanosti. Mnogo me je iznenadila vest kada sam čuo da je bolestan, a još više kada se upokojio.
U Rusiji se sećaju i poštuju mnoge blaženopočivše srpske arhipastire, kao što su to Patrijarh Pavle, Patrijarh Irinej, Mitropolit Amfilohije. Da li ste ih lično poznavali?
– Slava Bogu što su u našoj Crkvi, a čega smo svi mi bili svedoci, u dvadesetom veku živeli takvi Božiji ljudi, kao što su to bili Patrijarh srpski Pavle – koji me je poslao na školovanje u Rusiju (a po preporuci Mitropolita banjalučkog Jefrema, odlikovanog od strane Predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina ordenom „Družbe“), zatim Patrijarh srpski Irinej – koji me je izabrao za svog vikara, kao i Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije – pod čijim budnim okom sam završio Cetinjsku bogosloviju i dr. U pitanju su istinske duhovne gromade od kojih je svako mogao mnogo naučiti. To su bili Arhijereji tzv. „starog kova“ kojima je uvek i ispred svega na prvom mestu bio interes Crkve.
Pastirska briga Srpske Crkve pokriva i područje Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije. Kakva je trenutna situacija u tim zemljama?
– Što se tiče pastirske brige Srpske Crkve u više pomenutim zemljama, situaciju u istim bismo tek donekle mogli uporediti sa državama nastalim raspadom Sovjetskog Saveza. Kažem donekle jer mi danas nemamo otvoreni sukob i kršenje osnovnih ljudskih prava kao što je to sada slučaj u Ukrajini, što, opet, ne znači da ga nismo imali u godinama koje su iza nas. Bez obzira što je predstavljala komunističku tvorevinu, a budući da je to bila jedna zemlja, Crkva je ipak pronalazila način da upravlja svojim eparhijama i parohijama na tlu multietničke države kakva je bila SFRJ. Njenim raspadom pojavile su se nove države, nove nacije, pa čak i novi jezici… Najbolji primer jeste Kosovo i Metohija – otuđeni, ili bolje rečeno uzurpirani deo Srbije.
Zbog čega je prostor Kosova i Metohije toliko važan za Srpsku Crkvu?
– Ako bismo pokušali da savremenim jezikom opišemo važnost Kosova i Metohije, tj. da damo odgovor na pitanje šta ono predstavlja za našu Crkvu i srpski narod, najpre bismo morali pronaći iste ili slične pojmove kod drugih – pravoslavnih naroda. Često u hrišćanskoj literaturi možemo susresti izraze, poput „Nebeskog Jerusalima“, „Svяtaя Rusь“ i sl. Kao što je poznato, u pitanju su svojevrsne metafizičke predstave zemlje (prostora) kao najveće svetinje – duše jednog naroda. Šta više, one su protkane najuzvišenijim idealima koji su neodvojivi deo pravoslavnog hrišćanstva.
Svedoci smo i svega onoga što se danas događa na tlu Ukrajine, na prostorima drevne Kijevske Rusije gde se odigrao jedan od najvažnijih događaja – „Kreщenie Rusi“ (988). Ako uzmemo u obzir činjenicu kako je to bio jedan novi početak u istoriji ruskog naroda, tako isto i Kosovo i Metohija predstavlja prekretnicu u jačanju srpskog nacionalnog identiteta. Prelomni trenutak, svakako je bila Kosovska bitka 1389. godine, na osnovu koje će se izroditi i čuveni „Kosovski zavet“. Upravo on postaje srž srpske epike (epske narodne poezije) gde se na prvo mesto stavlja žrtva kojom se zadobija Carstvo nebesko.
Jedan od zadivljujućih događaja bilo je primirenje između Srpske i Makedonske Crkve. Kako se Srpska Crkva odvažila na taj korak?
– Svaki raskol (šizma) u Crkvi, kao što i sama reč kaže, predstavlja cepanje rize Gospodnje i, kao takav, neminovno sa sobom nosi katastrofalne posledice. U istoriji hrišćanstva susrećemo popriličan broj razdora od kojih mnogi nikada nisu bili prevaziđeni. Kada je u pitanju, sada već zaceljeni raskol sa Makedonskom pravoslavnom crkvom – Ohridskom Arhiepiskopijom, važno je napomenuti kako on nije bio isti, pa ni sličan raskolu do kog je došlo na tlu Ukrajine (PCU). Pa ipak, bez obzira na to što su klirici MPC posedovali apostolsko prejemstvo, to im nije dalo za pravo da slobodno mogu ostvariti evharistijsko jedinstvo sa drugim Pravoslavnim crkvama. Zahvaljujući odvažnosti našeg Patrijarha, kao i trezvenosti klira u Severnoj Makedoniji, nakon više od pet decenija, napokon je bilo uspostavljeno kanonsko jedinstvo, čime je MPC upisana u diptih kanonskih Pomesnih pravoslavnih crkava. Vrhunac jedinstva bilo je služenje Litrugije „pomirenja“ u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu, 05. juna 2022. godine, kada je Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije uručio Mitropolitu skopskom Stefanu Tomos kojim se potvrđuje autokefalnost MPC. Prisećajući se pomenutog bogosluženja, slobodno mogu da kažem kako sam se osećao kao da sam u nekom drugom – paralelnom svetu, ispunjenom blaženstvom, mirom i spokojem.
Kako narod u zemljama koje čine kanonsku teritoriju Srpske Crkve doživljava Patrijarha srpskog Porfirija?
– Kako bez pravoslavne vere predaka danas nije moguće zamisliti pravog Srbina, isto tako je nemoguće zamisliti Srpsku Crkvu bez njenog poglavara Patrijarha srpskog. Još kao iguman manastira Kovilj u eparhiji Bačkoj u Vojvodini, Njegova Svetost je stekao veliki ugled među vernicima svih religija. Da je to zaista tako, mogli smo se uveriti i prilikom služenja na čelu mitropolije zagrebačko-ljubljanske. Stupajući na tron patrijaraha srpskih, njegov autoritet je još jednom bio potvrđen – naročito među mladima.
Ono što svakako treba imati u vidu jeste to da nimalo nije lako upravljati kormilom Srpske Crkve, tim pre u vreme kada se ista, od strane Zapada i, što je možda još gore, od strane naših najbližih suseda, doživljava kao „rušilački i remetilački faktor“ u društvu. Prateći izjave i stavove našeg Patrijarha, možemo primetiti kako se on bori za očuvanje mira i jedinstva svih naroda u okruženju, uporno pozivajući na poštovanje osnovnih ljudskih prava. To je jedan od osnovnih razloga zbog kojih se molimo da ga Bog poživi na mnoga blaga ljeta, kako bi i dalje vodio našu Crkvu putem Svetosavlja, štiteći je od svih napada i zala ovoga sveta.
Šta vidite kao najveći zadatak Vašeg služenja u Rusiji?
– Za kraj našeg razgovora moram otkriti jednu istinu, a to je da mi je ukazana velika čast da, kao srpski vladika, služim u velikoj ruskoj pravoslavnoj zemlji. Rusko gostoljublje, ravno onom Avraamovskom, oseća se na svakom koraku ruske prestonice – ali i šire. Boraveći u poseti Sankt Peterburgu, Sergijevom Posadu, Jekaterinburgu, Kazanju i dr, lično sam se uverio u ljubav i širinu ruske duše.
Jačanje duhovnih, kulturnih i sportskih veza naših naroda i jeste moj osnovni poziv i zadatak koji ću, nadam se, ispuniti onako kako se to od mene očekuje. Snagu mi daje činjenica da u Rusiji studira mnogo naših studenata: teologa, pravnika, inženjera, IT stručnjaka, te da se sportom profesionalno bavi veliki broj naših sportista. Verujem da će isto ili bar slično biti i sa strane Rusije i da će i u Srbiju i Republiku Srpsku doći ruski studenti i sportisti, čime bismo zaokružili našu misiju i poslali pravu sliku svetu o jedinstvu dva slovenska bratska naroda.
[SPC RU]
