Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Apr.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Rast spoljnotrgovinskog deficita
Posmatrači naših privrednih prilika već su uočili značajan rast našeg spoljnotrgovinskog deficita krajem prošle i početkom ove godine, ali se ta tendencija prilično različito tumači.
Dok jedni posebno ističu prošlogodišnji rast cena uvoznih energenata na svetskom tržištu (28 odsto); drugi spominju negativan efekat pada proizvodnje i izvoza automobila iz Kragujevca zbog smanjene tražnje na svetskim pijacama; treći glavni uzrok jenjavanja ekspanzije izvoza, a jačanja >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << uvoza vide u recesiji i stagnaciji u zemljama koje su naši najveći spoljnotrgovinski partneri (Italija i Nemačka); četvrti upozoravaju da svaki porast unutrašnje potrošnje s nerealnim povećanjem plata više povećava uvoz nego što ubrzava domaću konjunkturu; a svi oni zajedno smatraju da uporno “jačanje” dinara prema evru (6 odsto prošle godine) podstiče uvozne, a destimuliše izvozne tokove.
Ako krenemo od ove poslednje hipoteze, da je dinar “prejak” za spoljnu trgovinu, lako ćemo samo na osnovu statističkih saopštenja uočiti da doista postoji diskrepanca između kretanja pariteta dinara prema evru i prema dolaru (dve za nas glavne rezervne valute). Evo, Republički zavod za statistiku je ovih dana saopštio da je u evrima u januaru i februaru ove godine, prema istim mesecima prošle godine, izvoz Srbije porastao 7,1 odsto, a uvoz 11,7 odsto. Međutim, kad se ta statistika pogleda u dolarima, onda je izvoz u ta dva meseca smanjen 0,6 odsto, a uvoz je povećan 3,6 odsto.
Sve u svemu, u evrima je deficit spoljnotrgovinske razmene u januaru i februaru ove godine, prema istom razdoblju prošle godine, povećan 26,5 odsto, a u dolarima 17,3 odsto. No, ako to izrazimo u valutnim volumenima, u prva dva meseca 2019. godine spoljnotrgovinski deficit je iznosio 936 miliona evra ili 1,06 milijardi dolara. Mnogi smatraju da je to previše za našu ekonomiju ako godišnji robni spoljnotrgovinski deficit na godišnjem nivou dosegne oko 6 milijardi evra ili blizu 7 milijardi dolara – ali bi u kvalifikaciji tog trenda ipak trebalo sačekati nedovršenu “klasifikaciju” uvoza. To jest, da vidimo šta se više uvozi – oprema, sirovine i poluproizvodi ili samo potrošna i luksuzna roba, uz sve više neracionalno rasute uvozne energije.
Inače, zanimljivo je u statističkim tabelama naše spoljne trgovine primetiti kako su već izlizani stereotipi o “prijateljskim narodima i državama” Srbiji u direktnoj suprotnosti sa suficitima i deficitima koje ostvarujemo u robnoj razmeni sa svetom. Suficite Srbija ostvaruje sa Bosnom, Crnom Gorom, Makedonijom, Italijom, Slovačkom, Rumunijom, Velikom Britanijom, Bugarskom, Hrvatskom, Švedskom, Holandijom i Češkom. Glavne deficite u razmeni robe beležimo sa Kinom i Ruskom Federacijom, Turskom i Nemačkom. U nekoj svetskoj trgovačkoj tradiciji nekada su “prijateljske zemlje” bile najviše one koje su najviše “od nas kupovale”. U srpskoj trgovačkoj tradiciji to nikada nije bio slučaj (setimo se samo carinskog rata sa Austro-Ugarskom 1906). I u tom smislu bilo bi pametno da malo okrenemo ćurak i počnemo više da cenimo zemlje gde naša roba dobro ide, te da čuvamo tržišta gde smo se nekako ukotvili. A ne da se mešamo u svaku svetsku krizu po “ideološkoj liniji”, to jest da se, na primer, “spoljnopolitički sinhronizujemo” oko Venecuele sa Rusijom, a ne sa Evropskom unijom – ne vodeći računa o političkim, ali i trgovinskim repovima svake takve odluke.
Spoljnotrgovinski trendovi, treba li to uopšte spominjati, od velike su važnosti za privrednu konjunkturu u Srbiji, pa se mora primetiti da je izvesno usporenje naše industrijske proizvodnje tokom zime delimično posledica i procene naših producenata da se mogu očekivati teškoće plasmana na svetskom tržištu. To je ono čega bi trebalo da se plašimo više od nekakve velike svetske ekonomske krize.
