Izvor: Politika, 10.Nov.2010, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratija u Americi
Osnovna osobina američkog sistema je da opozicija ima veliku moć
Rezultati poslednjih američkih izbora su po običaju dočekani sa cinizmom. A zapravo u američkoj parlamentarnoj demokratiji postoje mnogobrojne lekcije koje bi dobrodošle klimavim demokratijama poput srpske.
Osnovna osobina američkog sistema je da opozicija ima veliku moć. U celom sistemu se nalazi više nezavisnih, a realnih poluga vlasti (predsednik, dva doma parlamenta, Vrhovni sud), što smanjuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << verovatnoću da ih ista stranka sve drži u rukama, tim pre što je podeljena vlast popularna među građanima. A čak i kad jedna stranka u tome uspe, opozicija je daleko od bespomoćne. Primera radi, 2008. demokrate su imale predsednika i ubedljive većine u oba doma. Uprkos tome, republikanci su uspeli da blokiraju i uspore usvajanje novih zakona (samo nepopularnom zakonu o zdravstvu se odolevalo više od godinu dana). Zapravo, i jedan jedini senator, ako se zainati, može poprilično da zaglavi parlamentarni proces, što se ponekad i dešava.
Još od vremena Miloševića, u Srbiji slušamo o nevaljaloj opoziciji koja se bavi opstrukcijom (umesto da, valjda, olakšava posao vlasti). Jovo Bakić je pre nekoliko nedelja kritikovao ,,neefikasnost” američkog kongresa navodeći podatak da je samo četiri odsto predloženih zakona usvojeno. U realnosti, ova ,,neefikasnost”, koja u suštini podiže nivo konsenzusa koji je potreban da bi se bilo koja promena sprovela u delo, namerno je ugrađena u sistem i predstavlja jedan od glavnih razloga zašto demokratske institucije u tako ogromnoj i raznovrsnoj zemlji, sa njenih pedeset država i stotinama nacionalnosti, opstaju u skoro nepromenjenoj formi već više od dvesta godina. Sistem maksimalno otežava bilo kakvu promenu iza koje ne stoji mnogo više od pedeset odsto građana i na taj način ograničava samovoljnost vlasti i polarizaciju društva.
Uporedimo to sad sa jednom mnogo manjom i relativno homogenom Srbijom u kojoj se non-stop menjaju izborni zakoni i poslovnici, i svako malo diskutuje o novim mogućim „popravkama” (poput smanjenja broja poslanika i sličnih promašenih ideja), ne bi li se što pre usvojilo još mnogo, mnogo novih zakona. Za Srbiju bi zapravo bilo bolje da opozicija, kao u SAD, može da uspori izglasavanje zakona – da ima više proceduralnih mehanizama da usvajanje blokira i više mogućnosti da kritikuje predloge.
Velika inertnost američkog sistema je ublažena činjenicom da se izbori za predstavnički dom održavaju svake druge godine. Svaki od predstavnika ovog doma zastupa relativno mali broj građana (uobičajeno je da kongresmen lično odgovara na pisma i zahteve građana) i na taj način su najbliži narodu, što čini da se nezadovoljstvo u glasačkom telu vrlo brzo odražava na vlast. S druge strane, samo trećina senatora se menja sa svakom generacijom kongresmena, što Senat pretvara u kočnicu hirova javnog mnjenja. Povrh svega, u SAD su savezni izbori uvek u isto vreme, što sprečava dobro poznate manipulacije s datumom održavanja.
Još jedna bitna i neobična osobina američkog sistema je uticaj koji obični građani imaju na politiku stranaka. Za razliku od Srbije, gde stranke imaju relativno mali broj članova, u Americi su glasači stranke u velikoj meri i članovi stranke, s tim što je priroda tog članstva daleko površnija. U većini saveznih država, prilikom upisa u birački spisak, građanin se opredeljuje za stranku (u poslednjem veku, većina se opredeljuje za Demokratsku ili Republikansku stranku, ali postoje i mnoge druge, a postoji i opcija „nezavisnih” glasača). Iz ovog „članstva” ne slede nikakve članarine ili obaveza da se glasa na neki način. Ali svi oni koji su registrovani kao „članovi” neke stranke (a u nekim državama i nezavisni glasači, ili oni koji su članovi neke druge stranke) mogu da učestvuju u izboru kandidata te stranke na opštim izborima. To čini da „članovi”, to jest glasači, u nekoj meri upravljaju strankom za koju obično glasaju.
Krajnji rezultat je fleskibilna demokratija sa nešto manjim raskorakom u stavovima između partijske elite i običnog sveta. Odavno je primećeno da se stavovi i vrednosti evropske političke elite mnogo više razlikuju od želja evropskih naroda (npr. po pitanju smrtne kazne, globalnog zagrevanja, imigracije, homoseksualnih brakova itd.) nego što je slučaj u Americi. To je jedan od razloga zašto Evropljani vekovima Amerikance doživljavaju kao divljake, ali i toga da su u Evropi mnogo češći nemiri, revolucije i diktature.
Ne treba idealizovati mišljenje običnog sveta i umišljati da narodna mudrost sadrži odgovore na sva pitanja. Greške su u svakom slučaju neizbežne, ali uspešna parlamentarna demokratija umanjuje cenu njihove korekcije.
Željka Buturović,
objavljeno: 10.11.2010.
.jpg)
