Izvor: Politika, 02.Dec.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Autoritarna modernizacija
Pozivanje na kemalizam je problematično za političare koji pretenduju na približavanje uzusima Evropske unije
U intervjuu datom jednom dnevnom listu pre neki dan, visoki funkcioner vlasti izneo je nekoliko zanimljivih teza prezentujući svoju viziju politike. On je istakao da je za njega modernizacija države i društva ključna ideja vodilja, a kao svog uzora pomenuo je Kemala Ataturka.
Moram reći da je ovaj čin gospodina ministra prilično politički kontroverzan. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kao neko ko veruje da je liberalna demokratija zasnovana na slobodi izražavanja i misli, kao i poštovanju volje većine, Ustavom propisan sistem organizacije u našoj državi, iskreno sam se zabrinuo kada sam čuo da je niko drugi do ministar vojni kao svoju viziju politike izneo Ataturkov model nasilne modernizacije Turske.
Ideje o autoritarnoj modernizaciji društva kod nas su uglavnom do sada dolazile od krugova politički bliskih LDP-u. Gospodin Prokić više puta je pominjao upravo Ataturka kao političara kakav bi Srbiji bio potreban. Velika novost je da ove ideje preuzimaju i lideri vladajućih stranaka koji su svoj dosadašnji legitimitet tražili i dobijali na relativno slobodnim izborima.
Kemal Ataturk je, da se podsetimo, otac savremene Turske, oficir koji je sa grupom istomišljenika silom osvojio vlast u Turskoj posle Prvog svetskog rata, ukinuo Otomansku imperiju, uveo republiku i silom i represijom uveo sekularizaciju u tradicionalno islamsko društvo. Osnovna poluga moći na koju se ovaj režim oslanjao jeste vojska koja je uvela neku vrstu diktature. I nakon Kemal-pašine smrti kad je vojska dozvolila uvođenje relativno slobodnih izbora i parlamentarnog nadmetanja, ova institucija je ostala neka vrsta stvarnog političkog suverena koji nadgleda i kontroliše čitav politički i društveni sistem. Kad god bi vojni vrh, odvojen od bilo kakve civilne kontrole, procenio da su islamske partije dobile previše moći na demokratskim izborima, izveo bi vojni udar i suspendovao sve demokratske institucije.
Od 1960. do danas vojska u Turskoj izvela je čak četiri vojna udara. Najdrastičnije je bilo 1960. kada su čak i obesili tadašnjeg premijera i ministre finansija i spoljnih poslova. Obaranje legitimne civilne vlasti desilo se i 1971, 1980. i poslednji put 1997. Važno je napomenuti da je vojska za ovakve svoje antidemokratske poteze uvek imala podršku od demokratskih zemalja sa kojima Turska deli članstvo u NATO-u.
Početkom ove godine Tursku su potresle spekulacije o mogućnosti novog udara. Vladajuća islamistička Partija pravde i razvoja je uredbama, zakonima i referendumom o ustavnim promenama povećala demokratizaciju, slobodu izražavanja i uvela civilnu kontrolu nad vojskom. Ove mere koje su predstavljene kao uvođenje evropskih standarda, u Turskoj de fakto znače zaštitu legitimiteta postepene reislamizacije društva. Prvi put od Ataturka naovamo civilni vrh je počeo da hapsi oficire za koje se sumnjalo da su uključeni u moguću pripremu novog puča. Među teoretičarima inače vladaju različita mišljenja da li su ovi kemalistički udari pomogli Turskoj ili su je unazadili.
Treba reći da je autoritarna modernizacija legitiman model koji je sa manje ili više uspeha korišćen u različitim zemljama tokom poslednjih 150 godina. Najpoznatiji primeri obuhvataju Meidži reformu u Japanu, uspon Bizmarkove Pruske, rusku boljševičku revoluciju, južnokorejsku diktaturu ili konačno Deng Sjao Pingovu reformu Kine koja joj je obezbedila revolucionaran razvoj u poslednjih trideset godina. U nekim zemljama taj model doneo je visoke stope ekonomskog rasta, širenje obrazovanja i poboljšanje zdravstvenih i opštih materijalnih uslova. Po pravilu su takvi dobri rezultati za izvesno vreme davali legitimitet vlasti, ali bi pre ili kasnije došli zahtevi za proširenjem i političkih sloboda.
S druge strane, tamo gde je ovakav model bio praćen lošim rezultatima kao što su izostanak ekonomskog razvoja, demografsko opadanje, pad životnog standarda itd, po pravilu su društvu sledili veliki lomovi. Naime, nedostatak demokratskih institucija i mogućnosti ispoljavanja različitih mišljenja i vizija vodio je potencijalnu opoziciju u radikalizam i nasilje, dok je vladajuća elita ubeđena u sopstvenu pozvanost da izvrši modernizaciju po svaku cenu, nastavljala da suzbija slobode i da nasiljem brani svoje pozicije.
Sve u svemu, pozivanje na kemalizam je dosta problematično za političara i partiju koja pretenduje na evropske vrednosti i na približavanje uzusima Evropske unije. On ne samo da znači zalaganje da se pristupanje NATO-u odigra bez referenduma (kako reče ministar, i Karadžić je menjao pismo bez referenduma), već i da modernizacija postaje važnija od demokratije. A to može imati ozbiljne posledice po čitav politički sistem.
viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije
Miša Đurković
objavljeno: 02.12. 2010.
.jpg)
