Izvor: Politika, 14.Sep.2015, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Abadžija koji je promenio istoriju
Drukčije svedočenje o danima povlačenja srpske vojske i naroda u najtežoj godini Velikog rata, kad dušmanin nije uvek bio za petama i s one strane fronta
Slavkovica je čudno selo. Jer tu, na starom trgovačkom putu što je povezivao Beograd i Dubrovnik, nekad su obitavale srpske velmože. O tome svedoči tesno seosko groblje gde počivaju Đurađ Branković i nekolicina Frankopana.
I seljaci su drukčiji. Ali, takav je Rajac, gde svaka kuća krije neku tajnu. Slično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je i s Daničićima, koji su se ko zna kada doselili iz Stare Hercegovine. Njihov izdanak, Velisav, upokojio se 1968, u osamdeset trećoj. Doživeo je lepu starost. Šest godina docnije, kraj njega je sahranjena i Milijanka. Izrodili su jedanaestoro dece, za njima je preteklo osmoro.
Tek kad su sahranila majku, deca su zavirila u njihovu ostavštinu: dokumenta i fotografije, pisma, papiri koje je načelo vreme... Našao se tu i mali notes s iskrzanim koricama ispisan grubim seljačkim rukopisom: trag olovke već izbledeo, hartija požutela, teško da bi to pročitao i onaj ko je pisao. Nikom nije bilo do odgonetanja Veljovog rukopisa, pa je sve otplovio u zaborav.
Tek docnije deca su zavirila u očev notes, pre zbog sentimentalnih razloga nego iz znatiželje, iako je deo njegovog života bio obavijen velom tajne. Jedino što su znali bilo je da osam godina nije skidao uniformu.
Bio je to ratni dnevnik koji je Velisav vodio od 20. oktobra 1915. do 2. avgusta 1916, nepunih godinu dana. Ali, zašto je abadžija iz Milanovca uopšte vodio dnevnik? Odgovor se krio između korica notesa: bilo je to svedočanstvo o nečem što se događalo uporedo s onom herojskom epopejom vojske i naroda tokom povlačenja, u najtežem vremenu Velikog rata.
On prvo opisuje povlačenje od Stalaća, preko Aleksinca, Prokuplja, Kuršumlije, Prištine... osnivanje sanitetske jedinice kojoj je pripadao i nevreme, glad i smrt koji su ih pratili. U njemu se nalazi svedočanstvo i o beščašću, neminovnom u ratovima i stradanjima svuda pod kapom nebeskom.
Grubim rukopisom i narodnim jezikom Velisav je, bez namere da ikog optuži, vodio – knjigovodstvo nepravdi! Jer, iza heroja nastupaju kukavice, iza nesebičnih gramzivi, za gladnima oblaporni. Prvi su dobijali ordenje i zasluženo mesto u udžbenicima istorije a oni drugi, možda čak i svesno, prepušteni su zaboravu. Da li Veljov dnevnik može da uruši herojsku povest? Ne, jer kad beleži kako prestolonaslednik Aleksandar korača pešice od Lješa do Drača kako bi ranjenima i bolesnima ustupio mesto više na brodu, on svedoči o najplemenitijem u ljudima.
Progovorio je Veljov dnevnik o onome o čemu se gromoglasno ćutalo.
„U sanitetskom slagalištu za snabdevanje ostalih trupa g. Milan Živčić, blagajnik, nije mi dao razliku u novčanoj hrani koju sam primio do 20. oktombra umesto do 1. decembra. Ja sam mu tražio i puno resla. On se izgovarao da sam skinut s novčane hrane 21. oktombra.
U Prištini primili smo dva puta po pola kila proje, a jedan put nam je kuvan i kačamak. Naš blagajnik primijo je od Vrhovne komande za sve nas novčanu hranu od skonca godine 1915. Oni nam nisu davali novčanu već su nam davali sledovanje. Leb.
Iz Prištine smo pošli 9. novembra. Od hrane, dobili smo do Peći jedno parče od pola kile proje, dva peksimita i parčence ovčijeg mesa. A putovali smo do Peći i 10, 11, 12. i 13. novem. Usput nismo ništa primili. U Peći smo sedeli tri dana. Tu smo dobili dva tajina i parče goveđeg mesa. Do Peći je doterano četres pari volova koje je načelnik vojne stanice bijo rekvirirao od okolni seljaka i 20 konja. Taj načelnik leskovačke stanice je zet našeg komandira dr Kepše Milutina, koji se pridružijo sa nama sa sinom. Od našeg sledovanja hranio se taj načelnik. voj. les. i g. Gradimir Đurović, advokat iz Leskovca. U Peći se ostao blagajnik g. Milan Živčić, te je prodao svig četres pari volova. Prodo, račun nikom nije davo.
Rezerve hrane imalo je nešto malo peksimita i suvog mesa koje je primljeno u Leskovcu. To nam naš doktor nije izdavao. Uvek kad je trebalo da nam izda da ne pomremo od gladi on nam je pronašao neki uzrok, te nas kobajagi kazni da nam neće da nabavi nikakve hrane.
Od tog suvog mesa 250 kila i kačkavalja 200 kila dobili smo samo po jedno parče suvog mesa. Kačkavalj nismo mi ni videli.
U našem sanit. odredu bio je komandir neki Milisav Milošević, đak iz Beograda. Kad smo došli u Prištinu on je ostao sa njegovim bratom, nekim inžinjerom iz Beograda. I on zadržao za sebe i svog brata jedan džak mesa suva i jedan džak peksimita. Za ovo je znao naš komandir dr Kepša, pa ipak je nas napo da smo mi bolničari to ukrali i prodali. Za to nas je kažnjavao i taj Milisav i udesio na ovakav način...”
„U selu nismo mogli dobiti vode od braće Crnogoraca. Morali smo da upotrebljavamo spomoću puške da otmemo jedan bunar da bi dobili malo vode da bi mogli da skuvamo kačamak od brašna koji smo mi sami nabavili putem za naše pare jer naš komandir nije hteo da nam izda peksimit koji smo nosili na konjima jer je čuvao za sebe i svoju vamiliju koje je vodijo sa sobom.
Po pričanju mojih drugova pri evakuaciji Niša i glavnog sanit. magacina dr Milutin je oterao svojoj kući u Nišu dvoja puna kola najfinig stvari iz sanit. magacina i crvenog krsa u vrednosti 6.000 dinara. G. Milan Živčić iz Leskovca, blagajnik na našem vozu, on je ostavijo pun jedan vagon stvari kod svoje kuće u Leskovcu. Te stvari su takođe iz magacina crv. kr.”
Ovo je početak ratnog dnevnika Velisava Daničića, surove povesti beščašća koju su njegovi potomci i Muzej Rudničko-takovskog kraja, ipak, pečatali kao džepnu knjižicu. Da podseća i opominje.
.jpg)
