Izvor: B92, 08.Jul.2011, 11:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Exit I dan: Koncertna nostalgija
Prvo veče Exita 2011 obeležili su sjajni koncerti grupa Arcade Fire i Pulp.
Pulp - Foto: Luka Knežević Strika (exitfest.org)
Kada festival koji jednu deceniju kvalitativno tumara u mraku (čitaj: zadovoljava široke narodne mase koje balave nad spiskom bendova sa Glastonburyja i Readinga) najavi ovakav line up, postavlja se logično pitanje da li je ovo incident ili nova praksa. Ovogodišnji sadržaj Exita čine indie-rock klinci iz Montreala >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << koji su trenutno na vrhuncu karijere, pa jedna od retkih grupa iz devedesetih ispred čijeg imena termin "brit pop" nije vonjao, kao i bristolski trio čija ovovekovna reinkarnacija više paše Ring-Ring festivalu nego glavnoj bini Exita, a posebno iznenađenje je gostovanje čoveka čiji sadašnji bend poseduje deo sirovosti kakvu se nekada imali njegovi Birthday Party. Incident ili namera, manje je važno. Činjenica je da na papiru ovogodišnji bendovi sa Exita zvuče impresivno. A sinoć smo bili svedoci da ta impresivnost seže mnogo dalje od papira.
Nakon Atheist Rap koji su bili više nego logična uvertira za prvi strani bend na festivalu, tačno u osam na binu izlaze Bad Religion, legende kalifornijskog punka (ili melodičnog hc-a, kako smo to tad još zvali). Ako vam kažem da sam od 4 grupne fotke iz srednje škole na tri nosio (različite) Bad Religion majice, onda vam je jasno kakvo mesto oni zauzimaju u mom univerzumu. Ipak, srednjoškolci vremenom postaju večni studenti i otkrivaju nove muzičke horizonte, tako da sam nakon albuma "The Gray Race" iz 1996, prestao da ih pratim. Drugim rečima, njihov sinoćnji koncert sam doživeo kao susret sa starim drugarima koje godinama nisam video i koje je život odneo na različite strane.
Moram priznati da sam bio prijatno iznenađen njihovom set listom. U sat vremena, spakovali su 70% starih hitova, dok su ostatak činile, meni bar, nepoznate pesme za koje sumnjam da potiču sa nekog od poslednjih osam albuma. Tu su bili i „21st Century Digital Boy", „No Control", „Along the Way", „Fuck Armageddon...This is Hell", „Generator", „Atomic Garden", „Reciepe for Hate", „American Jesus", „Infected" i mnoge druge koje su terale knedlu u grlo. Bad Religion zvuče u dlaku isto kao nekad – gitarista Brett Gurewitz i dalje može držati čas svakom klincu čiji bend se loži na etikete Epitaph i Lookout, pevač Greg Graffin još uvek ima isti glas i imidž pankera intelektualca, dok kratke solo deonice gitariste Jaya Bentleya nastavljaju da budu Bad Religion trademark. Sad, to što sam ja tokom njihovog koncerta cupkao nogom, tiho pevušio i smeškao se, umesto da vičem, skačem i tresem se od uzbuđenja, mislim da je više moj problem nego njihov. Bad Religion zvuče kao da je stalo vreme i u njihovom slučaju to je plus. Ili rečeno na jednostavniji način - kapa dole za profesora sa UCLA univerziteta i njegove drugare.
Nakon Darkwood Duba, čija muzika je sa godinama sve minimalnija i tehnički opsednutija, došao je red na grupu Arcade Fire. Osim White Stripes, ne sećam se kada je na Exitu svirao neki mladi bend iz Severne Amerike. Dakle, to je događaj sam po sebi i ako ostavimo po strani njihove druge kvalitete. A to nikako ne možemo uraditi. Bez obzira da li AF spadaju u vaš "cup of tea", ne možete opovrgnuti činjenicu da se oni već nekoliko godina sigurno penju ka visinama koje (još uvek) drže R.E.M. na primer. To smo mogli videti i sinoć – horsko pevanje publike 60% njihovog repertoara je jasan pokazatelj. Iskreno se nadam da bi taj hor slično zvučao i da nije bila gomila Engleza u publici.
Kad smo kod repertoara, njega su činile pesme sa prvog i poslednjeg albuma, i nešto malo sa „Neon Bible", a sve njih su pratile ukusno odrađene vintage pokretne slike predgrađa i egzotičnih ostrva. Što se mene tiče, highlight njihovog koncerta beše onaj suludi prelaz iz pesme „Month of May" u „Rebellion (Lies)" – taj momenat kada je iz savršeno kontrolisane buke bend prešao u kristalno jasnu melodiju, naterao je žmarce na kožu. I pored relativno antipatičnog imidža klinca „koji je tako in", Win Butler vrlo dobro zna šta i kako da uradi, dok je njegova supruga Regine na bini spoj devojčice i veštice koja perfektno balansira između avangardnog i popularnog. Ostatak benda (bez njih dvoje, bilo ih je šestoro) samo upotpunjava i učvršćuje njihove početne ideje. Dugo u Srbiji nismo videli tako mlad, aktuelan i kvalitetan bend naložen na svoju svirku. Nema sumnje da im se smeši svetla budućnost. Bono Vox, drž' se!
Nakon spektakularnog vatrometa i pola sata zakašnjenja, na glavnoj bini se tačno u 1h pojavljuju Pulp. Koncert počinje pomalo besmislenim laserskim porukama (nema smisla da vam prepričavam ako niste videli) da bi se nakon njih upalio veliki svetleći Pulp logo i iz zvučnika začula „Do You Remember the First Time". Beše to moja omiljena pesma u gimnaziji i to one godine kada na grupnoj slici nisam imao Bad Religion majcu.
Prvi utisak – Jarvis Cocker se nije uopšte promenio. Istina, ima bradicu, istina, malo je osedela, ali sve drugo je i dalje vrlo validno, a glas i način pevanja posebno. Jarvis je još uvek šmeker, luzer, zavodnik, šansonjer sa akustarom ispod prozora koji vešto izbegava vodu iz kofe, kicoš sa čačkalicom među zubima, matorac koji se ne gadi mp3 formata, napaljeni tinejdžer koji špijunira pidžama žurku starije sestre, propovednik sa tekstom koji zna napamet umesto da ga čita..i sve to u jednoj osobi!
Sinoć smo čuli gotovo sve pesme koje Pulp čine velikim bendom: „Babies", „Disco 2000", „Something Changed", „This is Hardcore", „Underwear", „Mis-Shapes", „Pink Glove" a spektakularno finale se zbilo u numeri „Common People" u kojoj im se na bini pridružila violinistkinja iz Arcade Fire. Primećujete već, akcenat je bio na njihovom komercijalno, a bogami i umetnički, najuspešnijem albumu „Different Class". Šta možete više od toga tražiti od Jarvisa?
Beše to koncert za sve one koji žaleći za mladošću i dalje prate novu muziku, za one koje drmusa nostalgija za događajima, ljudima i radio stanicama kojih više nema, tj. za one koji prave razliku između „koka kole" i „pepsi kole", pa čak i ako ne piju nijednu. Malo je danas šoumena poput Jarvisa koji se ponaša kao da je došao iz nekog crno-belog filma pravo u 21. vek, u kom se tako dobro provodi. A i mi sa njim. Da skratim priču bez mnogo tupljenja – Pulp su sinoć odsvirali koncert za dugo pamćenje.
Posle njih, skoknuo sam do Fusion bine gde je nastupao Beirut. Iako volim njihove studijske radove, moram priznati da sam nakon AF i Pulpa bio potpuno isceđen, što fizički, što emotivno. Uspeo sam da ukačim tek 2-3 pesme, od kojih je jedna bila obrada „Đurđevdana". Premda muziku Zacha Condona (lider grupe Beirut) često povezuju sa prostorom Balkana, mene je uvek malo više asocirala na narodnu muziku mediterana – bila to Italija, Španija, Francuska ili Portugal. Ipak, očigledno je da njegovi duvači imaju veliko poštovanje za naše majstore trube tamnije puti, i to se sinoć u „Đurđevdanu" čulo. Posle koncerta Beirut , počinjem da se pitam koliko ima smisla ona dilema Exit ili Guča?
