Izvor: Blic, 25.Mar.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praveći skije postao i član reprezentacije
ZLATIBOR - Taman što se razdanilo nad planinom i tek što se zubato sunce stidljivo promolilo gore nad Čigotom, a u dvorištu porodice Glišović u selu Rudine već zagrajili Zlatiborci. Tiskaju se ispred stare radionice, baš one u kojoj su prve skije u Srbiji napravljene i čekaju na red kod majstora Ilije (71), čuvenog zanatlije i sportiste, da im svojim veštim rukama kakvu uslugu učini.
- Daj, 'leba ti, Ilija, ja sam odozgo iz Ribnice doš’o, da mi ovu sekiru poklepaš >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i naoštriš. Bližeg majstora ja od tebe nemam, a i gore u mom kraju, da znaš, dobar glas te bije, vele da veštijih ruku od tvojih nadaleko nema - još sa praga radionice majstoru Iliji obraća se neznani Zlatiborac.
Ilija se odmah hvata posla, sekiru na nakovanj naslanja, i dok pedantno prebira alat merkajući čekić kojim će da zamahne, mušteriji počinje svoju priču.
- Nekada nas je trideset kovača u ovom kraju bilo, a sada, eto, ostadoh verovatno jedini na Zlatiboru. Kao dete sam još išao po radionicama i drugovao s kovačima, pa tako i ovaj posao zavoleo. Dobra volja i muka čoveka na svašta nateraju, pa tako sam ja osim kovačkog savladao potkivački i stolarski zanat, a pomalo sam i u veterini vešt. Ima posla, nije da ga nema, ali puno manje nego pre, jer manje je i naroda. Radim svakojake kovačke usluge, poneki par volova potkujem i sanduk za mrtvaca sačinim - priča deda Ilija dok oko nakovnja ispred njega pršte varnice.
U celom kraju Ilija slovi za „hitnu pomoć" za životinje. Kada se stoka u Rudinama razboli, seljani najpre kontaktiraju s njim, a tek kada je on nemoćan da pomogne zovu veterinara. Veli, zna da skreše konju zazubice, da mu pomogne kada se nadme, kravama da priskoči u pomoć kad ih stigne „šuškavac". Da oteli ili ojagnji životinju, to je Iliji kao dobar dan.
Stari zanatlija kroz svoju radionicu provodi mušterije baš kao kustos goste kroz raritetnu muzejsku riznicu. Pokazuje nakovanj za koga je kravu trampio, mehove od teleće kože, ručnu bormašinu američke proizvodnje osamdeset godina staru koja ga još služi, kao nova.
Kada celu tu svoju „postavku" predstavi, Ilija Glišović započne priču o radionici u kojoj je životni vek proveo, ali koja ga je na puteve sportske slave izvela.
- U ovoj šupi napravljene su prve skije u Srbiji. Pravio ih je još posle drugog rata moj otac sa prijateljima. Tu sam zavoleo smučarski sport, naročito trčanje na skijama. Od proleća do jeseni krvavo sam radio, a sa prvim snegom zaključavao bih svoju radionicu i zimske dane provodio na skijama. Malo-pomalo i postadoh član reprezentacije Srbije. Dva puta sam, 1975. i 1976, bio državni prvak u biatlonu - veli Ilija Glišović.
Osma decenija života nije mu bila breme da se zimus ponovo oproba na smučkama. Doduše, samo nekoliko puta, zima ga izdala jer je snage malo bilo. Zato se sada kani Ilija da podmaže bicikl i duh sportiste u sebi namiri.
- Mnogo toga sam u životu proš’o, svuda bio i svašta vid’o, taman da čovek ni za čim ne žali, ali me jedna muka tišti. Gledam i boli me što zamiru zlatiborska sela, sve stari svet ostao u njima, deca se u mojim Rudinama skoro i ne rađaju - iskren je Ilija Glišović.
