Izvor: S media, 23.Sep.2010, 15:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Don koji „pada“ na plavuše
Kontroverzni biznismen ispovedio je kako je stekao moć i slavu, zbog čega bi voleo da bude kao Pablo Eskobar i zašto se opirao pred naletima nasrtljivih obožavateljki.
U istoriji srpskog pravosuđa ne pamti se da je ijedan okrivljeni hladnokrvnije saslušao presudu za odlazak na robiju nego što je to juče pošlo za rukom Andriji Draškoviću. Potpuno miran i staložen, pozdravio se sa roditeljima i uplakanom suprugom, i sa lisicama na rukama, u pratnji do zuba naoružanih >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << stražara, vratio se u Centralni zatvor. Odatle će, pod velikim merama bezbednosti, uskoro biti deportovan u neki od srpskih kazamata.
Upućeni kažu da se Draškoviću „smeška Zabela“, gde bi, u najboljem slučaju, mogao da provede još dve i po godine za ubistvo Zvonka Plećića. Nepune četiri za isto delo već je odslužio. Iako je osuđen na deceniju robije, Drašković bi, ukoliko se bude „dobro vladao u zatvoru“, mogao da izađe na slobodu krajem marta 2013. godine. Naravno, sve pod uslovom da Apelacioni sud potvrdi presudu Višeg suda koji je Draškoviću „odrezao“ deceniju života iza rešetaka.
„Poslednji don balkanskog asfalta“, „srpski Pablo Eskobar“, biznismen čije je finansijsko carstvo pohranjeno diljem sveta gde su, uostalom, i žene koja je nehotice osvajao, retko je govorio o svom burnom i nadasve misterioznom životu. Andriju Draškovića mediji su vazda predstavljali kao „kontroverznog biznismena koji izgleda kao milion dolara“. O njemu se pisalo kao o „legendi predratnog noćnog života Beograda“, „glavnom akteru ’mitskih’ događaja tog perioda“ i jednom od „tri glavna ’srcelomca’“ koga su žene neizlečivo obožavale, a muškarci mrzeli iz dna duše. U jednom od intervjua, datom magazinu „Profil“ pre desetak godina, ispovedio je svoju ovozemaljsku avanturu, brižljivo balansirajući između crnogorske tradicije i raskalašne evropejske pustolovine. Valjda da bi zadovoljio sve ukuse.
„Kad porastem, biću pilot“
-Rođen sam u Kosovskoj Mitrovici, 3. novembra 1964. godine, ali sam tamo živeo samo prvih pet-šest meseci. Osnovnu školu sam završio u Italiji, a srednju i višu ekonomsku u Beogradu. Nisam bio neki briljantan đak, onako osrednji. Jedino čime sam i sebe samog iznenađivao bilo je to što sam dobro pisao pismene zadatke iz srpskohrvatskog. Interesovala me i istorija. U stvari, zanimale su me samo konkretne stvari. Sve što je apstraktno, što nije opipljivo, što sam morao da zamišljam, nije me interesovalo – ispovedio je Andrija.
Njegova prva velika dečačka želja bila je da postane pilot. Međutim, od toga je vrlo brzo odustao:
-Kasnije sam video da to nije za mene i kao da sam tačno znao da ću jednoga dana imati svog ličnog pilota, kao što danas imam svog šofera. Ali, bio sam dobro dete. U kući sam vaspitavan jako strogo. Otac mi je Crnogorac. Ipak, uvek sam bio različit od ostale dece, uvek me interesovalo nešto drugo. Od malih nogu sam znao da će od mene nešto biti, da ću uraditi nešto što ne mogu svi...
„Volim da se igram tuđim sudbinama“
Ulogu predvodnika u društvu dočekao je kao „potpuno prirodnu stvar“:
-Tako sam se i osećao, a tako su i drugi govorili. Bilo je najvažnije šta ću ja da kažem, šta ću da uradim. Imam mnogo prijatelja. Niko ih nema toliko koliko ja, to je dokazano. Ali, postoje ljudi koji su mi tu, usput. To i oni znaju. Oni nisu bitni. Možda je za njih pregrubo reći da su moje sluge. Mada, volim sluge. Volim kada me služe, kada slušaju. Volim da vladam situacijom, da se igram ljudima. Pa to je sasvim normalno! Volim da se igram. Malo. Sudbinama. To ti je isto kao i u ljubavi: kada osetiš da možeš, pojačaš, kada ne možeš, ništa. Onda si manji od makovog zrna.
O razmerama vlastite moći nije se usudio da govori otvoreno:
-Osećam da imam nekakvu moć. Ne znam kakva je, i kako da je definišem, ali to i ljudi oko mene neprestano osećaju. Ima u tome, verovatno, neke narcisoidnosti, ali mene su drugi napravili narcisom!
„Zaljubio sam se samo jednom“
Andrija nije krio da je oduvek bio svestan svog fizičkog izgleda. Često je govorio: „Znam da izgledam lepo“. Ipak, tvrdi da tu prednost nije obilato koristio.
-Devojčice su me strašno interesovale i to interesovanje, moram da priznam, ne jenjava ni danas. Međutim, sećam se da su me uvek interesovale devojčice iz starijih razreda. Danas je devojkama važan samo novac. Žene su postale strašno jeftine, prodaju se za večeru, za vožnju do kuće, za neke gluposti. Danas okreneš telefon i svaka je tvoja, ako imaš dovoljno da platiš. Neverovatno! I ja sam zbunjen, a i devojke su postale nezadovoljne i nesigurne. Ranije su postojale tri-četiri devojke za kojima su svi ludeli, i koje je svako znao po imenu. Danas imaš more nekih neprepoznatljivo lepih devojaka. Retko se koja ističe, ili retko ima priliku da se istakne. Ali, lepe su, ako ništa drugo – komentarisao je Drašković.
Rezidencija u Crnoj Gori – neostvaren san
Uprkos činjenici da bi se mnogi, zbog materijalnih blagodati, rado menjali sa njim, Andrija Drašković je zaprepastio javnost izjavom da ne živi baš onako kako želi:
-Najviše bih voleo da živim u Crnoj Gori, da kupim celo jedno brdo i tu napravim svoju rezidenciju. Voleo bih da odatle delujem i da mi se tu nalaze sve stvari koje su mi neophodne. Imao bih tu svoj avion, svoj helikopter, tako da bih odatle mogao da odem kad hoću i gde hoću. Da odatle dirigujem. To je zaista filmska priča. E, ali ne može! Takva je situacija. Ako bih tamo počeo kuću, uvek bi se našao neko kome bi to smetalo, kome ne bih bio dobar, ko bi u tome video nešto jako sumnjivo: zašto baš tu, zašto ne na nekom drugom mestu, mora da tu nisu čista posla... i slične gluposti. Uvek se tako nešto desi. Voleo bih da se posvetim svojoj familiji, deci, da sam stalno u kući, da se žena raduje kada sam tu.
Bio bih u DB-u, da su me zvali
Andrija Drašković je demantovao da je pripadnik Državne bezbednosti, te da mu je njihova značka utrla put ka slavi, moći i bogatstvu:
-Nažalost, nisam od tih. Možda bih i bio da mi se pružila prilika. To je jedna vrlo jaka organizacija, ali ja sa njom nisam imao nikakve kontakte.
Nije skrivao zadovoljstvo što su ga žene posmatrale kao „dobar ulov“:
-Svakog dana me neka zvala, neka me startovala, i meni je to bilo normalno. Dobro, danas to više nije tako. Nisam baš ni za jednom sekao vene, ali su postojale neke devojke koje su mi nešto značile. Jednom sam se zaljubio. Pa, ništa nije bilo. Mislim da me ona i danas voli. Vrlo je bitno to što sam sa nekim od tih devojaka ostao u kontaktu, i što se sa njima ponekad čujem. Za rođendan, ili za neki praznik, stignu mi, tako, čestitke, razglednice... To su lepe stvari. A ni danas se ne udvaram devojkama, jer nemam razloga. One mene i dalje startuju, ali na drugi način.
„Volim samo mršave i plave“
Andrija je priznao da je „slab“ samo na mršave i plavokose. Takva je bila i Mimi Papandreu, sa kojom je jedno vreme živeo u Atini, i Elena Karić, sa kojom ima sina, a takva je i njegova sadašnja nevenčana supruga, manekenka Tamara Nikšić.
-Mora da bude jako mršava i plava, nije važno da bude lepa. Zapravo, nijedna moja devojka nije bila naročito lepa, morala je samo da me privuče, da zna da se lepo ponaša, da lepo priča, da oseti kad nešto treba da kaže, a kad ne treba, da zna kada da te uhvati za ruku, a kada ne. Ne sme da bude ukočena, drvena i neodlučna, što je najčešća karakteristika naših devojaka. Žena treba da bude borac, da zna šta hoće: ako hoće da pije, da pije, ako hoće da vodi ljubav, da to uradi. Zato kažem, mora da „ima nešto“. Kad se sa nekom ženom pogledam, znam da li „to“ ima. Vrlo je bitno da žena bude negovana, da ima uredne i lepe ruke, uredne cipele... Čak i ako ima samo par cipela, one moraju da budu prvoklasne. Važno je tih nekoliko detalja koji odmah sve kazuju – smatra Drašković.
„Nisam bogataš“
Za sebe kaže da nije bogat čovek:
-Kod nas je bogat čovek koji ima vrlo malo. Dovoljno je da imaš nekoliko miliona, pa da te proglase bogatašem. A to nije baš tako. Ovde se svaki treći predstavlja kao bogat. To je u svetu smešno. Šta bi tek radio vlasnik „Koka-kole“ ili „Sonija“?! U odnosu na te prave, dobre i velike, ja sam tek početnik. Tek krećem, ali na dobrom sam putu da postanem bogat čovek. Novac je mnogo važan. Služi mi isključivo za zadovoljstva, da sebe razonodim. Čini mi se, kad bih izgubio sav novac koji sada imam, lako bih mogao da napravim novi. Samo nesigurni ljudi se plaše. To je strah od života, a toga kod mene nema!
O načinu sticanja bogatstva Andrija je pripovedao prilično šturo:
-Ja sam bio napolju. Radio sam svašta. Radim sve što pravi pare. Uglavnom, legalno. Napolju mnogo stvari pravi pare, ali treba da budeš veoma ozbiljan, mnogo ozbiljniji nego ovde. Tamo je jedna od najvažnijih stvari da imaš reč. Moraš da ispoštuješ dogovor, pa nekada i na svoju štetu. Ovde ljudi na to nisu bili spremni, tako da sa Jugoslovenima nikada ništa nisam radio. Ili, nešto sitno. Vani je mnogo teško, opstaje samo ko je hrabar, ko svašta može da izdrži. Tamo nema rođaka, familije, strine kod koje ćeš da prespavaš, nema ko da ti pozajmi novac kad ti nestane. Ja imam svoje firme u Milanu, u Atini, u Americi. Imao sam u Rusiji i u Austriji, ali njih sam ugasio. Guram posao koji imam. Bavim se trgovinom: metali, nafta, cigarete..., sve što pravi novac.
Titulu „srpskog Eskobara“ eliminisao je kao krajnje neozbiljnu:
-Kada bih znao da ću dostići Eskobarov nivo, da ću u poslu biti dobar kao što je bio on, možda bih i to sa drogom radio. Nažalost, nisam u toj situaciji. Postoje mnogo sigurniji i bolji načini da se stekne novac. Inače, veliki sam protivnik upotrebe droga. To je ljudska slabost, a ja ne volim ljude koji imaju slabosti. Ne volim pušače, alkoholičare, narkomane, ljude koji ne mogu bez nečega ili bez nekoga. Ja to ne razumem.
„Kako sam izbegao smrt“
Iako se u većini ozbiljnih obračuna na beogradskom asfaltu nagađalo da su ubijeni pogrešni ljudi, a da je zapravo Andrija bio meta, on priznaje samo jednu tragediju u kojoj je umesto njega stradao njegov prijatelj:
-Samo jedna pucnjava u gradu koja je verovatno bila uperena direktno protiv mene desila se u nekadašnjem beogradskom biznis klubu „Knez“, u Nušićevoj ulici. Tu sam bio izašao na večeru sa nekim društvom. U jednom momentu ustao sam od stola da ispratim prijatelja do ulaza. Kada sam se vratio, video sam da je jedan od drugova sa kojima sam bio za stolom prešao na moje mesto. Ja sam, jednostavno, seo na njegovo mesto, ništa mi nije bilo sumnjivo. Onda je odjednom došao neki čovek i pucao na tog druga sa kojim sam zamenio mesto. Ubio ga je. Verovatno je tada neko hteo da likvidira mene, ali je pogrešio. Ne znam.
Na pitanje zbog čega bi neko želeo njegovu smrt, Andrija je cinično odgovorio:
-Ne znam. Možda sam se negde pogrešno parkirao?!
S. Moldovan
