Izvor: Politika, 12.Jul.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspeva samo „nulta opcija”
Amerika sve češće sebi postavlja nerealne spoljnopolitičke ciljeve, koje u sudaru sa realnošću mora da revidira
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Kad se početkom ove godine Hilari Klinton povukla sa položaja šefice američke diplomatije, ispraćena je kao uspešan diplomata, mada za četiri godine njenog mandata SAD nisu rešile nijedan svoj strateški spoljnopolitički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << problem. Ali, nije tom prilikom propušteno da se naglasi kako se naputovala: uknjižila je 956.7333 milja (1.539.712 kilometara) letenja u svojim misijama.
Sličnu formulu – da je stalno na nekom putu – primenjuje i njen naslednik koji je na dužnost stupio 1. februara – Džon Keri. Ali, i on, sudeći prema rezulatima, samo stvara privid da se nešto događa, pri čemu se ništa ne menja.
Teško je odoleti utisku da je u novije vreme od svih američkih poduhvata na spoljnom planu uspeo samo projekat nezavisne države Kosovo, što je posebna priča.
Najnoviji primer neispunjenog obećanja je najava od pre više od mesec dana da će se SAD više angažovati u sirijskom građanskom ratu. Prvo je, krajem aprila, saopšteno da će biti napravljen plan za nametanje zone neletenja u sirijskom vazdušnom prostoru, doduše u ograničenoj varijanti, što posle nije više pominjano.
Sredinom juna je izgledalo da se Amerika u Siriji približava Rubikonu. Pošto je u Beloj kući zvanično konstatovano da je Asad prešao crvenu liniju koju je povukao Obama i protiv pobunjenika upotrebio bojne otrove, odlučeno je da se pobunjenicima, pored finansijske i obaveštajne pomoći, dostavlja i oružje. Samo ono lako, bez antitenkovskog i protivavionskog, iz straha da bi moglo da dođe u ruke antizapadnih islamista.
CIA je dostavu trebalo da počne „u roku od nekoliko nedelja”, ali to se, po svemu sudeći, odlaže na neodređeno vreme, zbog blokade u kongresu, gde pristalice većeg američkog angažovanja i zagovornici neulaska u još jednu bliskoistočnu močvaru ne uspevaju da nađu zajednički jezik.
Odobrenje kongresa nije, doduše, u ovom slučaju obaveza vlade, ali je tradicija duga i ispoštovao ju je i Obama. A kad su već dobili priliku, kongresmeni iz obe partije to koriste.
Ovo je treći primer da se u Vašingtonu kad je reč o Siriji najavi iskorak, pa se odustane. Već je, naime, zaboravljeno da je Džon Keri sredinom maja, posle susreta sa kolegom Sergejom Lavrovom u Moskvi, izjavio da su SAD i Rusija približile svoje veoma različite stavove o krizi u Siriji i saglasile se da u roku „od nekoliko nedelja” sazovu mirovnu konferenciju na kojoj bi se okončao tamošnji građanski rat. Prošli su i maj i jun, bliži se i polovina jula, a ta konferencija nije na vidiku.
Da li glavna sila sama sebi sve češće postavlja nerealne ciljeve, koje u sudaru sa realnošću, pa i sopstvenom nemoći, posle mora da revidira? Već je, naime, impresivna zbirka skupih, a promašenih spoljnopolitičkih investicija, koje se, naravno, ovde ne opisuju tako, mada su očigledne.
Jedna od najvećih je Irak, po svoj prilici najbesmisleniji američki rat (ako se izuzme novouspostavljena dominacija američkih multinacionalnih kompanija na iračkim naftnim poljima). Politički rezultat je međutim porazan: brutalan, ali stabilan režim Sadama Huseina je posle njegovog svrgavanja zamenjen sektaškim haosom.
Amerika se iz Iraka povukla sa „nultom opcijom” – nije uspela da isposluje aranžman da tamo ostavi jedan kontigent svoje vojske, pa poslednjih meseci može samo da ulaže proteste zbog iranskih transporta oružja Asadu i neprijateljima Izraela, libanskim Hezbolasima, preko iračkog vazdušnog prostora.
„Nulta opcija” – da posle povlačenja (do kraja 2014) ne ostane nijedan američki vojnik – ove nedelje je najavljena i kao mogući ishod avganistanskog rata, najdužeg u američkoj istoriji (počeo je u oktobru 2001). SAD će praznih ruku izgleda ostati i u najavljenim pregovorima sa talibanima, zakazanim za 18. jun, koji su zbog toga otvorili svoje predstavništvo u Kataru, da bi ga ove nedelje zatvorili i odustali od traženja sporazuma.
Džon Keri je, pre nego što se pre dve nedelje dogodio prevrat u Egiptu, mnogo dana i diplomatskih resursa potrošio na pokretanje zaglavljenog mirovnog voza Izraela i Palestinaca, da bi mu jedan izraelski list posle toga poručio da on ”ne zna šta radi”.
Dnevnik „Vajnet njuz” je, naime, postavio razložno pitanje: „Zašto g. Keri toliko zapinje da organizuje sastanak između izraelskog premijera Netanijahua i PLO predsednika Mahmuda Abasa kad su Egipat i Sirija u potpunom haosu?”
„SAD ne mogu da pomire Arape sa Arapima, a uprkos tome misle da mogu da pomire Izraelce i Palestince... Da li je moguće da je to zato što je Džon Keri sposobniji od svih američkih posrednika pre njega? Taman posla!”
Može u ovom kontekstu da se pomene i da Iran nastavlja svoju „nuklearizaciju” i da Severna Koreja obogaćuje svoj atomski arsenal. Ali, i bez toga je očigledno da u Vašingtonu u poslednje vreme najviše uspeva „nulta opcija”.
Milan Mišić
objavljeno: 12.07.2013.
