Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Apr.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: U dva čina: Klinton i Kastro
Kalendari mogu da budu izvor čuda, da spajaju nespojivo: baš kad se ovde slavio Uskrs, Amerikanci su doživeli dva politička vaskrsa. “Iz mrtvih su se digli”, što bi se reklo, i predsednička kandidatura Hilari Klinton i odnosi Vašington – Havana.
Odigrava se, zapravo, retka strateška dvočinka, u kojoj su sasvim različite storije – lična i internacionalna – usmerene ka istom epilogu. Ka istovremenoj razgradnji i izgradnji istorije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
Prilagodivši svojim ambicijama pravilo “kad ne možeš da pobediš protivnika, ti mu se pridruži”, Hilari računa da će joj poraz koji je u predizbornoj stranačkoj trci 2008. pretrpela od Baraka Obame, sada koristiti u naporima da ga nasledi na čelu SAD. U stilu: vreme je za dokusurivanje tradicije i dogradnju prevlasti izuzetaka nad pravilom, tako da se posle belačkog sruši i muški monopol na najvišem položaju. Drugim rečima: da Bela kuća prosto vapi za novom premijerom, da posle prve vladavine jednog Afroamerikanca njome prvi put zavlada i jedna žena, to jest – ona.
Po tom pitanju se Obama ne izjašnjava izričito, već nastoji da obezbeđeno originalno mesto u istoriji obogati odricanjem od pojedinih njenih delova, kao što je dugo kažnjavanje Kube, zbog akata revolucije (1959) i istrajnog komunističkog ustrojstva. Iz njegovih razgovora sa ostrvskim kolegom Raulom Kastrom, proizišle su naznake (kojima se protivi Obami opoziciona većina u Kongresu) da bi mogla da usledi obnova diplomatskih odnosa, brisanje Kube sa američke liste država koje podržavaju terorizam kao i ublažavanje sankcija, uz očekivanje da će ona nastaviti reforme, uz pretpostavljeno širenje prostora za ispoljavanje razlika u poimanju stvarnosti, iznutra i spolja.
Oba čina idu uporedo i bremenita su paradoksima. Među njima je okolnost da dobar deo kompetentne publike doživljava predsedničku kandidaturu Klintonove kao fenomen koji je po poredak SAD potencijalno neugodniji od normalizacije s kastrizmom.
Americi, kažu, odavno ne preti širenje komunizma, ali se kao jedna od novih opasnosti pomalja – ustoličenje nepotizma. Kad bi Hilari, ili njen eventualni rival Džeb Buš, došli na čelo Bele kuće, to bi moglo da se doživi kao uspostavljanje dvoporodičnog ustrojstva unutar dvopartijskog sistema i kao osporavanje demokratske kadrovske širine.
Jer, od 1981. pa do pre dve godine, sve predsedničke administracije su imale po jednog visoko rangiranog funkcionera iz porodica Buš i Klinton, koje su iznedrile i tri predsednika. Hilari bi bila drugi Klinton, a Džeb – treći Buš, što bi u obe varijante ličilo na oblikovanje političkih dinastija, za čije produženje su zainteresovana i njihova deca.
Do razigravanja američke dinastičnosti i omekšavanja politike Vašingtona prema Kubi dolazi u vreme kad se na ostrvu bliži kraj dinastiji Kastro. Raul, koji je lidersku poziciju nasledio od brata Fidela, najavljuje da će se s predsedničke funkcije povući 2018. i da će kormilo države – kojom braća vladaju od 1959 – preuzeti znatno mlađi kadar, izvan familije, pri čemu se mahom tipuje na sadašnjeg prvog potpredsednika Migela Dijas-Kanela.
Lakše je, bar meni, da zamislim okončavanje dinastičnosti na Kubi nego nastavljanje dinastičnosti u SAD. Presecanje loza Buš i Klinton mogli bi da izvedu američki političari kubanskog porekla, čime bi ova dvočinka dobila obrise dostojne latinoameričkog literarnog magičnog realizma. Od tri dosad ozvaničena republikanska konkurenta za nasleđivanje demokrate Obame dvojica su kubanske krvi – senatori Marko Rubio (Florida) i Ted Kruz (Teksas).
Nije isključeno i da odnos prema Kubi postane vanredno važna tema u američkoj izbornoj kampanji, pogotovu ako Obama krene u posetu Havani, kako se priča u Vašingtonu, sugeriše autor u madridskom Paisu. Hilari podržava predsednikovu politiku prema Kubi, uz ostalo i zato što takav kurs nailazi na odobravanje, kažu ankete, većine Latinosa (stanovnika SAD poreklom iz Latinske Amerike) koji poprimaju odlike možda presudnog jezička na izbornoj vagi.
Američko-kubansko zbližavanje ima znatno veći značaj od izbornih kalkulacija. Predstavlja, u suštini, nagoveštaj uklanjanja ostatka hladnog rata na zapadnoj hemisferi i obostrano kontraproduktivnog nadmetanja – isključivosti između globalnog Golijata i regionalnog Davida.
Ukoliko ovaj proces uspe, biće to ohrabrenje za mnoge slične duele širom sveta, pogotovu na prostorima Latinske Amerike. Uz jedno upozorenje: pretendenti za nasleđivanje Obame pokazuju znatno više odlučnosti od njega da međunarodne sporove rešavaju primenom sile.
U tom pogledu, ni Hilari nije izuzetak. Ako ona dođe na čelo Bele kuće, izuzetak bi bilo to što bi Balkan dobio povećani značaj u američkoj politici. Jer, ona ovaj prostor doživljava kao najuspešniji produkt svoje porodične manufakture, u kojoj je ona, kao prva dama, prilično stimulisala iskakanja njenog muža-predsednika izvan okvira međunarodnog prava.
Ali, to je sada izvan pomenute dvočinke. U kojoj i Ameriku i Klintonove i Kastrove, čekaju mnogo neposredniji izazovi od prisećanja šta je nekad i negde bilo.
Pogledaj vesti o: Hilari Klinton, Uskrs
.jpg)
