Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Okt.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Alarm, pesma, maske…
Dok se ovde nagađa šta bi nam radili favoriti za predsednika SAD, oboje je ismejao njihov zemljak, a naše gore list, pod nadimkom Otkačeni Al.
Višestruki dobitnik tamošnjih visokih priznanja za muzička ostvarenja, dotični je Al Jankovik (od srpskog pretka Janković, kako proizlazi iz dostupnih hronika) sa grupom Gregori braders sačinio je parodiju (TV duela Hilari Klinton – Donald Tramp) čiji >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je snimak za samo dva dana zabeležio dva i po miliona internetskih pregleda.
Otkačeni Al je, kažu poznavaoci, dovitljivo razgalio svekoliku publiku kojoj nijedno od ponuđenih kadrovskih rešenja za preuzimanje kormila nacije nije po volji. Nije isključeno ni da je, serviranjem podsmeha kao bolje varijante od očaja i ravnodušnosti, doprineo da se poveća entuzijazam birača koji su pokazivali sklonost ka masovnoj apstinenciji.
Spot pod naslovom “Loši muškarci i gadne žene” izveden je iz Trampovih vređanja latinoamerčkih imigranata i njegove rivalke, ali provejava i karikiranje Klintonkine tvrdnje da njen konkurent “radi u korist Rusije”. Ukupno uzev, preovladava utisak da je Otkačeni Al dobrano “potkačio” oba predsednička kandidata i prikačio se na ukus većine birača koji ne mogu da se načude kako su prikačeni na glasanje između dve nepoželjnosti.
Iako su u ovoj izbornoj kampanji nepodopštine nadmašile prethodne u novijoj istoriji, Tramp ih je uzdigao do vrhunskog alarma. Na pitanje novinara – da li će priznati rezultate izbora, za koje istrajno sluti da će biti “namešteni” – pribegao je odgovoru “ostaviću vas u neizvesnosti”. To je prvi put, koliko se pamti, da aspirant za lidera jednog, i to najmoćnijeg, savremenog demokratskog sistema pokazuje spremnost da ne prizna ishod glasanja na kojem se zasniva i legalnost i legitimnost vlasti u demokratiji i na čijoj verodostojnosti njegova zemlja insistira, doduše selektivno, u saradnji sa drugim državama.
Eventualno posezanje za nepriznavanjem rezultata predsedničkih izbora u SAD moglo bi da proizvede dalekosežne posledice. Ako je takav ishod sporan u najmoćnijoj zemlji, koja je u najvećoj meri oblikovala svet u kojem živimo, šta li tek može da snađe nas ostale, koji smo s njom, voljno ili nevoljno, računali kao s garantom kakve-takve međunarodne stabilnosti?
Primećujem da smo u pogledu relativnosti izbora, mi iz bivše SFRJ, opet neka vrsta avangarde. Kao što je naš raspad (uz insistiranje na neostvarivom i unutrašnjem i spoljnom konsenzusu) bio važan nagoveštaj, svima koji su to pristajali da priznaju, nevolja s kojima se sada suočava Evropska unija.
Na ovim prostorima se u priličnoj meri već poduže osporavaju rezultati izbora, samih po sebi ili između raspisivanja sa suprotstavljenim ciljevima. Uz to, često se dobijaju na lažnim obećanjima da bi se potom sazvali da potvrde drastičnu promenu kursa (Srbija), ili se prave nestabilne vlade (Makedonija, Hrvatska, kratkotrajno i Slovenija, a hronično BiH), za kojima slede, različitim povodima (čije bi obrazlaganje pretendovalo na prostor kojeg u magazinu trenutno nema), novi i novi izbori.
Računajući i primopredaje dužnosti među vlastima (makar bili u stilu “isto to, samo malo drugačije”, u čemu se usavršavala Srbija), kao i osporavanja rezultata posle izbora (Crna Gora, Srebrenica…) ili njihovog prekrajanja (npr. u beogradskoj opštini Vračar), moglo bi da se konstatuje, i bez pedantne provere, da je ovaj region jedan od “najizbornijih” u svetu. Utisak je da na ovim prostorima stalno traje nekakva izborna kampanja. Verovatno i zato što potreba za raspisivanjem izbora raste srazmerno činjenici da je malo šta ostalo da se bira posle suštinski izabranog spoljnog kursa, koji ne trpi unutrašnje brkanje prioriteta.
Trampovo nećkanje oko priznavanja rezultata izbora izazvalo je pažnju koja uveliko nadmašuje većinu priznavanja ishoda svakojakih glasanja, računajući i vrlo inspirativne švajcarske referendume. Da li su on i njegove pristalice spremni da izađu na ulice i suprotstave se službenom nalazu da je on izgubio od Hilari, što je jedan od njegovih sledbenika doživeo kao “povod za revoluciju”, pitanje je kojim se, bar nezvanično, bavi ceo svet.
Nedoumica će potrajati i kad Tramp ne bude deo nje. Amerika i svet zapravo ne znaju šta će sa sobom u okolnostima koje zahtevaju bitne promene internacionalnih i nacionalnih sistema, a spoznaji neće biti bliži ni kad se okonča, na bilo koji način, trka ka Beloj kući. Trampov uzlet sugeriše da nešto duboko sa svima nama nije u redu. Pogotovu što treba da ga pobedi Hilari Klinton, koja, kao ni on, ne bi, bar bez ponavljanja, položila test istine bez kolateralne štete po nedužne.
U odgonetanju šta nam sledi neće mnogo pomoći ni opšte praznovanje. Prodaja maski za Noć veštica 31. oktobra išla je u prilog Trampu, ali su istraživanja javnog mnjenja sugerisala da istu prednost, od oko sedam odsto, ima rivalka koju je njegovo okruženje, kako se izveštava, bez zazora etiketiralo kao “vešticu”.
Nije, da ne dužim, neko čudo što ih je Otkačeni Al oboje potkačio. Morao je bar neko, kad ih već većina nije oboje otkačila.
Pogledaj vesti o: Donald Tramp
