Izvor: B92, 02.Apr.2011, 17:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaustavljena gradnja "nove Aleksandrije"
Sud poništio sporazum Googlea i asocijacija američkih izdavača i autora o globalnoj „digitalnoj biblioteci”, ali se naziru konture „zdravije” alternative.
Gradnja „nove Aleksandrije”, najveće biblioteke modernog doba, sa značajem koji je za civilizaciju svojevremeno imala i ona antička, zaustavljen je jednom sudskom odlukom, iako je zdanje bilo već uveliko odmaklo. Američki federalni sudija Deni Čin, saopštio je 23. marta svoju presudu, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << obrazloženu na gusto kucanih 48 strana, kojom je obesnažio sporazum najveće internet korporacije, Googlea, sa Esnafom autora i Asocijacijom američkih izdavača, po kome je korporacija sa kojom se srećemo svakodnevno kad izlazimo na informatičku autostradu, dobila zeleno svetlo za realizaciju svog projekta „svetske digitalne biblioteke”.
Da podsetimo o čemu je reč. Još 2002. je osmišljen, a 2004. diskretno, po nekima i potajno, Google je počeo da „digitalizuje”, prevodi u elektronsku formu, tehnologijom „skeniranja”, sve knjige najpre iz američkih biblioteka. Zamisao je, kao i sve što radi ova globalna korporacija, bila smela, revolucionarna i skupa: da se u krajnjem ishodu digitalizuju sve knjige sveta i jedna takva virtuelna biblioteka stavi na raspolaganje svima koji poseduju računar, da sa nekoliko „klikova” imaju uvid u celokupno intelektualno blago civilizacije. Bilo je to, uzgred, sasvim u skladu sa samoproklamovanom misijom Googlea da „organizuje svetsko znanje”.
Pošto u poslednje dve decenije knjige nastaju najpre u digitalnoj formi, tokom procesa pripreme za štampu, posao Googlea je bio da digitalizuje one nastale pre digitalne ere, što se na prvi pogled čini izuzetnim poduhvatom za svetsku kulturu. Dosad, prema nekim nezvaničnim procenama, Google je u okviru ovog projekta digitalizovao između 12 i 15 miliona knjiga iz „Gutenbergove ere”, što je samo oko 10 odsto koliko je u svetu objavljeno od pojave Gutenbergove mašine.
Ali već godinu dana otkako je počela da se pomalja „nova Aleksandrija”, iskrsli su problemi. Pošto Google iz nekih svojih razloga nije o svom poduhvatu konsultovao izdavače, autore ili nosioce autorskih prava u slučajevima kada autori više nisu živi, pomenuti Esnaf autora i Asocijacija američkih izdavača su zajedno presavili tabak i Google tužili za „masovno kršenje autorskih prava”, što je ovde veoma ozbiljno krivično delo.
Google se branio argumentima da je ono čega se latio namenjeno samo „fer korišćenju”: da će njegova biblioteka korisnicima (besplatno) stavljati na raspolaganje celokupan sadržaj samo onih knjiga čija su autorska prava istekla, dok će o ostalim pružati samo ono najosnovnije: u pretraživaču će se pojavljivati informacije o autoru, izdavaču, uz mali uzorak sadržaja, tek da se vidi o čemu je reč.
Posle višegodišnjeg natezanja i sudskih sporenja, ova dva aktera su postigla neočekivani sporazum, po kome bi Google pomenutim asocijacijama autora i izdavača platio 125 miliona dolara odmah, a potom redovno namirivao tantijeme od prodaje digitalizovanih knjiga po formuli 37 odsto za Google, a 63 za autore i izdavače.
Protiv monopola Googlea
Valjanost ovog sporazuma je međutim morala da bude overena u sudu – što se upravo nije dogodilo. Ali i pre nego što je sudija Čin napisao svoje mišljenje i ovaj dogovor odbacio kao nepravan, bilo je očigledno da sa njim nešto nije u redu. Osporeno je prvo pravo dvema asocijacijama da zastupaju sve američke autore i izdavače: Esnaf autora ima samo 8.000 članova, dok se broj živih pisaca koji su objavljivali u poslednjih 50 godina procenjuje na oko 100.000. Uz to, čak 6.800 pisaca je, shodno jednoj odredbi sporazuma, zatražilo da bude iz njega isključeno.
Sem toga, neregulisani su bili status i prava autora i izdavača izvan engleskog govornog područja. A najveća kontroverza bila je pravo koje je preuzeo Google nad intelektualnom svojinom takozvanih „knjiga siročića”, onih čija autorska prava nisu sasvim istekla, ali niko ih ne zastupa. Da je sudija Čin sporazum overio u postojećoj formi, Google bi praktično pod svoju kontrolu stavio gotovo celokupnu književnu baštinu čovečanstva. I najzad, argumente protiv takvog aranžmana iznela je i konkurencija Googlea u digitalnom biznisu, pri čemu su Amazon i Microsoft bili najglasniji, a ozbiljne rezerve imali su i eksperti za autorska prava u američkom Departmanu pravde.
U pravno obavezujućem mišljenju sudije Deni Čina uvažene su sve ove primedbe: njegova glavna konstatacija je da je nagodba u postojećoj formi Googleu omogućila da knjige „eksploatiše” bez saglasnosti vlasnika autorskih prava. Sudija, doduše, konstatuje da bi digitalizacija svih knjiga „bila od koristi mnogima”, ali u isto vreme smatra da sporazum „ide predaleko” jer bi, između ostalog, Googleu omogućio monopol u pretraživanju sadržaja globalne književne baštine. A monopol je nešto na šta su u Americi svi osetljivi.
Sudija Čin je, doduše, ostavio mogućnost da overi sporazum u nekoj revidiranoj verziji, mada bi, prema prvim ocenama, svaka revizija obesmislila nameru Googlea da zagospodari u ovoj oblasti čiji komercijalni potencijali, u krajnjem ishodu, nisu mali. Zbog toga su aktuelizovane alternative, koje su u opticaj puštene od samog početka, odmah pošto je počela rasprava o projektu Googlea.
Alternativni projekti
Što se tiče Amerike, taj drugi put je stvaranje „Digitalne javne biblioteke Amerike” (ovdašnji akronim za to je DPLA) – koja bi bila dostupna svima i besplatna. Pošto slične ideje postoje i drugde – u Evropi se u tome najviše odmaklo u Norveškoj i Holandiji – umrežavanje tih digitalnih biblioteka dalo bi na kraju isti rezultat kao i ono što je zamislio Google, ali bez pratećih nelagoda zbog činjenice da je sva literatura civilizacije u rukama jedne američke korporacije.
U alternativni projekat se uvrštava i Europana, projekat sličan DPLA, koji je takođe u početnoj fazi. Europana ne bi bila jedna digitalna biblioteka u kojoj ne bi bilo sve, nego pre svega „kolekcija kolekcija”: sistem koji bi standardizovao protok sadržaja iz mnoštva pojedinačnih digitalnih baza, nacionalnih i drugih evropskih biblioteka digitalnih dela, uključujući tu i one muzejske.
To je pre svega projekat u okviru Evropske unije, koji nije zatvoren ni za druge. Osnovni princip funkcionisanja bio bi takav da se pretraga, zahtev sa sadržajem jednog dela upućuje bazi podataka Europane, a ona ga automatski preusmerava tamo gde se to delo nalazi – ka kompjuterima neke nacionalne biblioteke.
Time bi se izbeglo i ono što je još jedna zamka u projektu Googlea: da, kao što to čini i kadgod od njega zatražimo neku pomoć u pretraživanju sadržaja interneta, evidentira i sačuva šta nas to interesuje, stvarajući time profil o nama, našim navikama i sklonostima, što potom komercijalizuje, prodajući nas kao „ciljnu grupu” oglašivačima.
EU budžet za Europanu je doduše skroman (pet miliona evra), ni izdaleka kao sredstva koja za svoj projekat ima Google, ali će i finansiranje u ovom slučaju biti decentralizovano, što projektu daje izglede da jednog dana zaživi.
Kako god bilo, svet će izgleda u dogledno vreme dobiti neku novu Aleksandriju – samo se još sasvim ne zna kako će izgledati i čija će biti.
Autor: Milan Mišić
