Izvor: B92, 21.Mar.2011, 15:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto FB revolucija zaobilazi Srbiju?
Samouvereni su političari u srpskoj vladajućoj koaliciji kad obećavaju bolji život 'danas, odmah'. Utisak je da malo ko od njih strahuje da bi se rastuće nezadovoljstva građana moglo artikulisati na društvenim mrežama i pretočiti u ulične proteste slične onima u Hrvatskoj.
Za opuštenost, kako stoje stvari, ima i osnove. Tehnološki, Srbija se, smatraju stručnjaci, ne razlikuje od susednih zemalja, te je s te strane moguće artikulisati nezadovoljstvo. S druge strane, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << upitno je postoje li politički i socijalni preduslovi protestnog angažovanja interneta.
Politički analitičar Dušan Pavlović za tportal kaže da je nezadovoljstvo građana u Hrvatskoj slično onom u Srbiji, ali da je očito da se drukčije artikuliše.
'Važna razlika između Srbije i Hrvatske je što su tamo protesti nastali kad se stanovništvo koje je više nacionalistički orijentisano, među kojima su i društvene grupe vezane za ratove, razočarali u desničarsku vlast iz devedesetih', kaže on i dodaje da očekuje da će srpski desničari, iako nezadovoljni, crpeti 'klasične metode' i čekati da vide hoće li posle eventualne pobede na izborima radikalnije srpske stranke uspeti da ispune njihova očekivanja te da zato još nema kritične mase za masovni izlazak na ulice.
'Ako to ne promeni stvar, a ja mislim da neće, onda je moguće da se dogodi neka mini revolucija, ali ništa većeg obima ili značajnija nego u Hrvatskoj', kaže Pavlović.
Na društvenim mrežama nema cenzure
Podaci o korišćenju interneta, pak, govore da bi takvu akciju mogli organizovati jedino korisnici Facebooka. Internet konsultant Marko Jevtić kaže za tportal da je od društvenih mreža u Srbiji jedino Facebook toliko uticajan jer ga, prema nekim statistikama, u Srbiji koristi oko 2,7 miliona ljudi. Internet u Srbiji koristi blizu 50 posto građana.
'Čak mnogi misle da je Facebook i najviše uticao na penetraciju internet korisnika i da se internet sve više počeo koristiti upravo kako je Facebook postao popularan', kaže on.
'Na društvenim mrežama ne postoji cenzura kakva je prisutna u ostalim medijima, pa se informacije šire brže, lakše i slobodnije. Zbog toga je, pogotovo na Facebooku, moguće okupiti ljude sličnih interesa oko istih ciljeva. Generalno situacija u Srbiji uopšte nije dobra, kod ljudi se akumulira nezadovoljstvo, pa me ne bi čudilo da dođe i do protesta protiv vlade', kaže on.
Atmosfera u srpskom društvu pogoduje eventualnim protestima. Razočaranje u aktuelnu vlast neprekidno raste, a najviše je podstaknuto naglim rastom nezaposlenosti, dramatičnim padom životnog standarda i rastućom korupcijom. Usto, srpske desničare dodatno nervira blizak odnos vlasti i EU, najava prodaje preostalih državnih firmi i blagonaklon odnos prema manjinskim kategorijama u drušvu, poput LGBT populacije.
Nije dovoljan samo Facebook
Dragana Đermanović, strateški i komunikacijski planer i autor 'Strategije za korišćenje društvenih medija', kaže za tportal da internet može doprineti udruživanju, organizovanju i ojačavanju proreformskih promena, zahvaljujući 'real time' razmeni informacija među pripadnicima zajednice.
'Svi smo pojedinačno svesni društvenih i političkih činjenica, ali to saznanje gradi i individualnu snagu i odlučnost. Međutim, kada smo kao individue svesni da naše (ne)zadovoljstvo dele i drugi, tada kreiramo nukleus međusobne snage koja, tako udružena, može predstavljati nezaustavljiv točak različitih društvenih promena. U lakoći povezivanja i koordinaciji ljudi te razmeni znanja i spoznaja o društvu i promenama vidim aspekt interneta koji može ubrzati nekakvu revoluciju. Međutim, za tako rizične društvene pokrete potrebne su snažnije veze među ljudima i lideri koje tu promenu mogu izneti', kaže Đermanović.
Ona veruje da stranke u Srbiji koriste nove medije na stari način i 'nisu spremne iskoristiti sve potencijale koje internet donosi, a gotovo 80 posto partija Facebook koristi pogrešno'.
Srpski političari vole Facebook
Srpski mediji nedavno su zaključili da je teško utvrditi koliko su političari zaista prisutni na Facebooku. Neki imaju i po više profila, a tvrde da je većina lažnih. Na toj društvenoj mreži profile, stvarne ili 'fake', imaju, između ostalih, predsjednik Boris Tadić, lider LDP Čedomir Jovanović, vođa Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, ministri u vladi i drugi zvaničnici. Interesantno je da u internet zajednici najviše obožavatelja ima nekadašnji doživotni predsjednik SFRJ, Josip Broz Tito.
Poslanik Liberalno demokratske partije Bojan Đurić kaže da mu, uz ogradu da možda nema sve informacije, internet revolucija izgleda anarhično, 'više kao refleks na činjenicu da se u Hrvatskoj zatresao kompletan politički establišment posle odlaska i hapšenja bivšeg premijera Sanadera'.
On dodaje da ne veruje ni da takva vrsta protesta u Hrvatskoj može formulisati ozbiljne političke zahteve i efikasno ih kanalizovati.
'Srbija je tu ideju pomalo karnevalskog političkog delovanja na neki način iživela i potrošila pre 15 godina, na studentskim i građanskim protestima u zimu 1996/97', kaže on i dodaje da ne veruje da bi bilo korisno u Srbiji na takav način mobilizovati društvo, posebno zbog negativnh iskustava sa 'spontanim' uličnim okupljanjima, 'od 'mirnog protesta’ protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, završenog paljenjem ambasade i krađom po prodavnicama, do prošlogodišnjeg rušenja Beograda u protestu protiv održavanja Parade ponosa'.
On, ipak, priznaje da su učesnici tih protesta u mnogome bili usmereni na internet strategiju.
Bogata istorija uličnih protesta
'Mislim da se i u Srbiji i u Hrvatskoj površno i na romantičarski način gleda na pobune u severnoj Africi, na domete i ulogu mladih, pa i modernih tehnologija u pokretanju akcije. Kada pokrećete protest, morate imati ostvariv cilj i plan konkretizovan u vremenu. To smo imali i 1996. i 2000. u Beogradu. Kao što je bio pametno fokusiran i nekadašnji protest u Zagrebu, napravljen da bi se obranio tadašnji Radio 101. Bez toga, reskira se eskalacija nasilja i zloupotreba plemenite namere, a čitav performans se čini naivnim, pomalo i demagoškim', veli on.
Srbija ima bogatu istoriju uličnih protesta. Tokom vladavine Slobodana Miloševića, redovne su bile ulične demonstracije, uglavnom predvođene srpskim 'kraljem trgova' Vukom Draškovićem. Njegovu ulogu krajem devedesetih preuzela je Demokratska opozicija Srbije, predvođena 2003. ubijenim premijerom Zoranom Đinđićem, koja je 5. oktobra 2000. uličnim protestom smenila Slobodana Miloševića.
Draškovićevu harizmu, kažu analitičari, danas nema niko od potencijalnih 'uličnih vođa'. Tomislav Nikolić, vođa najveće opozicijske partije - Srpske napredne stranke, okupio je sredinom februara na beogradskom protestu više od 50.000 ljudi, što je apsolutni rekord u proteklih nekoliko godina, i od svrgavanja Miloševića drugi najveći protest (veći je bio nakon proglašenja nezavisnosti Kosova).
Ipak, protest u februaru bio je organizovan na tradicionalni način, plakatima po gradova i velikim angažmanom lokalnih partijskih odbora, bez mnogo uticaja društvenih medija.
Autor: Vojislav Stevanović
.jpg)
