Izvor: Blic, 28.Sep.2014, 17:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učenik pastirske škole
Mihajlo Pupin je obožavao majku i do kraja života ostao je emotivno vezan za rodno mesto, o kome je pisao da je toliko malo da se ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.
Ali zahvaljujući pastirčetu koje je u Ameriku došlo sa pet centi u džepu i uspelo da postane jedan od najvećih svetskih naučnika i izumitelja, Idvor se danas može pronaći na zemljopisnim kartama.
Ove godine obeležava se 160 godina od rođenja Mihajla Pupina, devet decenija od kada je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dobio Pulicerovu nagradu za književnost. U godini kada se obeležava i stogodišnjica početka Velikog rata, ime Pupina kao najvećeg lobiste kog je Srbija imala stoga je, takođe, nezaobilazno.
„Sine, ne vraćaj se u blato”
Kada je Pupina u Pragu zatekla vest da mu je otac preminuo, majka mu piše: „Sine, ne vraćaj se ovde u ovo blato. Nema tebi mesta među pašnjacima. Ja sam čula od ovih mojih ljudi koji su prošli sveta da je Amerika obećana zemlja. Treba da ideš u Ameriku. Snaći ćeš se tamo i uči, jer samo tako ćeš stići do zvezda.“
Kada je tri godine pred smrt, 1932, Mihajlo Pupin primao jedno od najvećih priznanja u američkoj nauci, Džon Fricovu medalju, započeo je počasni govor rečima: ”Dok sam sedeo ovde, slušajući ljubaznu pohvalu nisam mogao a da se ne prisetim nekih uspomena iz mojih dečačkih dana. Video sam, kao u viziji, poznata lica nekoliko seljana iz mog rodnog sela koji su bili moji školski drugari...
Zamislio sam kako sede u prvom redu i zaneseni briljantnošću ove radosne prilike pitaju me ‘Mihajlo, reci nam koji su te sveci i nebeski anđeli vodili na tvom putu od pašnjaka našeg malenog sela do mesta časti u ovoj veličanstvenoj palati američkih inženjera?’”
- Postaje jasnije kako se Mihajlo u tom trenutku prvo setio svog rodnog mesta ako znamo da je kao retko koji čovek u istoriji sam svom imenu dodao naziv Idvorski, da ga mesto rođenja uvek prati - kaže Aleksandra Ninković Tašić, potpredsednica Obrazovno-istraživačkog društva “Mihajlo Pupin“.
Karijera
Mihajlo Pupin je primio 20 počasnih doktorata, bio je profesor američkog Univerziteta Kolumbija više od 30 godina, a proslavio se sa 35 patenata uglavnom iz oblasti telefonije, telegrafije i radio-tehnike. Jedan je od osnivača NASA, bio je predsednik Njujorške akademije nauka, Američkog društva za unapređenja nauke, kao i Instituta radio inženjera Amerike i Američkog instituta inženjera elektrotehnike. Organizovao je Kolo srpskih sestara, Savez zajedničkih Srba Sloga, osnovao je i Zadužbinu pri Narodnom muzeju, kao i fondove „Pijade-Aleksić-Pupin” i „Mihajlo Pupin“... Njegovom zaslugom se njegov rodni Banat našao u granicama Srbije.
Idvor, malo banatsko mesto nedaleko od Pančeva o kome je Pupin pisao da je toliko malo da se ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti, danas ima oko hiljadu žitelja ili tri puta manje nego 9. oktobra 1854. kada se rodio slavni naučnik i izumitelj.
Od desetoro dece, koje su imali otac Konstantin i majka Olimpijada, Mihajlo i njegove tri sestre jedini su dočekali zrelo doba. U Idvoru će Mihajlo završiti četiri razreda osnovne škole, ističući se kao izuzetan đak, a najviše upornošću majke nastaviće školovanje, prvo u Pančevu, a potom u Pragu. Kolumbija univerzitet bila je ne samo mesto koje mu je dalo akademsko obrazovanje, već i stipendije za postdiplomske studije na Kembridžu i u Berlinu. Ali će Pupin isticati pastirsku školu u Idvoru, napomićući da je imala veliki uticaj na otkrića do kojih je došao decenijama kasnije (epohalni Pupinovi kalemi).
“Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom. Taj bi se nož zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj drvenoj dršci proizvodio zvuk, a dečaci su, ležeći na zemlji, prislonjeni uhom, imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbanjem smo postali stručnjaci za ovaj posao. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh, i da tvrda i čvrsta zemlja prenosi zvuk mnogo bolje od rastresite uzorane zemlje”, priča je iz autobiografske knjige “Od pašnjaka do naučenjaka“, nagrađena prestižnim Pulicerom.
- Uroš Predić bio je blizak Pupinov prijatelj čitav život, od školskih dana u Banatu. Na neki način Predić je bio Pupinov stručni umetnički savetnik, dojavljujući mu šta treba da kupi i sačuva za srpsku kulturu. Tako su mnoga velika dela našeg slikarstva ostala u Narodnom muzeju – dodaje Tašićeva.
Kako ističe viši kustos Narodnog muzeja, Petar Petrović, prvi konkretan Pupinov dobročiniteljski gest viđen je već 1889. godine u Parizu, i to na velikoj međunarodnoj izložbi na kojoj je učestovovala i Kraljevina Srbija. Pupin je sa te izložbe otkupio dva remek-dela srpskog slikarstva 19. veka, Predićeve slike „Hercegovački begunci“ i „Siroče na majčinom grobu“.
Pupin i Tesla
Pisano je da su se Pupin i Tesla zavadili u Njujorku 1898, i da Tesla nije mogao da oprosti kada je Pupin navodno stao na stranu Markonija sa kojim je naš naučnik bio u sukobu. Međutim, dokumenta govore drugačije. Iz zapisa i beležaka Radoja Jankovića, jugoslovenskog generalnog konzula u Čikagu i Njujorku, vidi se da se Tesla interesovao za narušeno Pupinovo zdravlje, dok su Pupina pak interesovale Tesline finansijske nevolje. Pupin je, osećajući skori kraj, tražio da pozovu Teslu. Kada je Tesla otišao u bolnicu, pružio je ruku Mihajlu uz reči: „Kako si mi, moj stari prijatelju?“ Suze su bile obojici u očima. Pupin je ubrzo preminuo, 12. marta 1935.
