Izvor: B92, 12.Jun.2010, 14:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plićaci interneta
Dokazano je da nijedan novi medij nikad sasvim ne obesmišljava stari. Štaviše, tvrdi se da sveopšta povezanost koju je donela globalna računarska mreža u stvari vraća čitanje i pisanje u centar savremene kulture.
Milan Mišić
Izvor: Politika
Naslov je provokativan, a tema aktuelna, premda ne i sasvim nova. Nikolas Kar, američki publicista koji piše o socijalnim, ekonomskim i kulturnim dejstvima novih tehnologija, svoj esej koji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je u leto 2008. bio na naslovnoj strani „Atlantik” magazina (i potom ušao u nekoliko antologija”), razradio je u upravo objavljenu knjigu o kojoj se proteklih dana uveliko piše i polemiše.
Naslov pomenutog eseja bio je „Da li nas Google zaglupljuje?”. Teza koja je tada postavljene okosnica je knjige „Plićaci: šta internet čini našem mozgu” (Nicholas Carr: „The Shallows: What the Internet Is Doing to Our Brains”). U knjizi je, naravno, obrađena mnogo svestranije, sa argumentima koji ili potvrđuju ili opovrgavaju glavnu tezu oba teksta: da je upravo u toku jedna od velikih tranzicija u istoriji civilizacije, uporediva sa onom koju je pre pola milenijuma donela Gutenbergova štamparija, jedna od onih promena koja je promenila kulturu. A kad se menja kultura, menjaju se i ljudi.
Nikolas Kar glavnu pažnju posvećuje dejstvu interneta na ljudski um. Citirajući mnoge, od Platona preko Makluana, do najnovijih istraživanja neuronaučnika, on nastoji da razreši dilemu da li internet naš mozak reprogramira na način da nas navikava na konstantno stanje „rasute pažnje”, demontirajući pri tom mentalni sklop „dubokog čitanja” na koji je um istreniran tokom više od pet vekova Gutenbergove ere.
„Tokom proteklih nekoliko godina, imam neprijatan osećaj da neko, ili nešto petlja po mom mozgu, prepovezujući njegove neuronske veze, reprogramirajući moje pamćenje”, iznosi autor lično iskustvo, uz konstataciju da nam je internet na raspolaganje stavio do juče nezamislivo obilje informacija, ali po cenu da od svega kušamo pomalo, a od ničega dovoljno. Krajnji rezultat je intelektualna plitkost za koju autor nije siguran da je nadoknađena širinom informativnog okeana.
Drugim rečima, kompjuteri i internet „razaraju našu moć koncentracije”. Dok su knjige pasivne, internet je aktivan. „Suviše je linkova (veza sa drugim izvorima) u svakom tekstu na ekranu, a premalo vremena da se svakom posvetimo.” To donosi prinudu „multitaksinga”, obavljanja više radnji odjednom – ali nijedne valjano. Brzo menjanje fokusa proizvodi „automatizovano razmišljanje” i postepeno nestajanje „literarnog uma”, uma duboke pažnje koji je naviknut da se usredsredi na sadržaj, da ignoriše distrakcije i prati složene argumente i zaplete.
U 2008. ljudi su konzumirali tri puta više informacija nego 1960. Jedno istraživanje je pokazalo da ljudi za kompjuterom sadržaj na ekranu, odnosno izvor informacija, promene 37 puta tokom jednog sata. Korisnici interneta u Americi posete u proseku oko 40 sajtova tokom jednog dana, provodeći pri tom online oko 30 odsto slobodnog vremena.
Nikolas Kar međutim daje reč i onima koji misle drugačije: kontraargumentima da nam internet u stvari pomaže da razvijemo novi um koji je sposoban da informacije prihvata i analizira u kratkim naletima pažnje. Pošto sadržaji dolaze iz više izvora, to nam omogućava da saznajemo više nego ikad. Google nas prema tome ne zaglupljuje, već naprotiv, čini pametnijim i sposobnijim da „procesuiramo” mnogo više nego dosad.
Ova knjiga u stvari na sadašnjost i budućnost gleda sa pijedestala prošlosti, kroz prizmu nostalgije. Zar nisu, uostalom, još Platon i Seneka žalili da će „pismo uništiti poeziju”, podrazumevajući da je ona pre svega oralna. Zar ukidanje monopola crkve na knjige nije, uz omasovljenje znanja, donelo i mnoštvo „erotskih novela” koje su bile više čitane od ozbiljnih rasprava.
„Enormno umnožavanje knjiga iz svake oblasti”, pisao je u prvoj polovini 19. veka američki romantičar Edgar Alan Po, „jedno je od najvećih zala našeg doba i predstavlja najveću prepreku pribavljanju tačnih informacija.”
Ne ponavlja li njegovu zabludu i Nikolas Kar? Svaka nova tehnologija kad nešto daje nešto i uzima, ali je takođe dokazano da nijedan novi medij nikad sasvim ne obesmišljava stari. Štaviše, učestalo se iznose i teze da sveopšta povezanost koju je donela globalna računarska mreža u stvari vraća čitanje i pisanje u centar savremene kulture, koji je jedno vreme bio izmešten isključivo ka pasivnom konzumiranju televizije.
Polemika o ovoj knjizi neke ovde podseća na slične rasprave o knjigama sa početka pedesetih koje su dokazivale da će rokenrol pokvariti omladinu, ili iz sedamdesetih koje su upozoravale da će televizija decu pretvoriti u idiote. Ali ova tema je nova i nadasve aktuelna: strahovi da će nestati knjige su uverljivi, iako nisu sasvim opravdani.
Suštinu je možda najpreciznije pogodio jedan od prikazivača Karovog dela koji je podsetio da autor (rođen 1959) pripada generaciji koja je imala „analogno detinjstvo, a digitalnu zrelost”. Dileme o kojima on raspravlja već naime nisu razumljive niti bitne generaciji rođenoj u digitalnoj eri, posle 1990.
