Izvor: Blic, 19.Okt.2014, 20:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pešadija je moj život
„Lezi - gotovs“, nimalo prodornim i glasnim, ali sasvim jasnim i sugestivnim glasom, devojka u uniformi sa činom potporučnika obratila se stroju vojnika.
U sekundi su svi bili na zemlji, oružje im je bilo u rukama, a stav i linija besprekorni. Devojka je klekla na desno koleno, odredila metu i potom se čulo „na moju komandu“...
Iako je samo za fotografisanje, bilo je kao da smo na pravoj vatrenoj liniji. Danijela Nedeljković (24), najmlađa potporučnica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Vojske Srbije na službi u valjevskoj kasarni, o kojoj je ovde reč, tako komanduje. Tiho, ali nestvarno ubedljivo. Kao što biste pre poverovali, da je sretnete u civilu, da se bavi modelingom i modnom pistom, a ne vojničkim pozivom.
- Zaista sam tiha. Mnogi ne veruju da će stroj ispred mene stati mirno, a kamoli šta drugo. Komandovanje je, međutim, stvar socijalne inteligencije gde je najbitniji pravi kontakt s vojnicima. Nedavno sam sa celom četom od 120 vojnika pripremala gađanje i ni muva se nije čula - počinje priču Danijela, kojoj je profesija oficira prosto bila predodređena.
Rodom iz Ralje kod Smedereva, učila je srednju medicinsku u Požarevcu i živela u internatu, tako da je kao devojčica naučila na odvajanje od doma. Sanjala je da bude lekar ali je želela da roditeljima olakša tako što je neće izdržavati. Izbor je bila Vojna akademija i jedan od najtežih, ali svakako najvojničkiji smer - pešadija.
- Za akademiju sam se sama pripremala, dok su drugarice u internatu pile kafu i ćaskale, ja sam u sobi radila sklekove ili trčala na poligonu. Odmalena sam uz roditelje navikla na težak fizički rad, a sa dečacima sam igrala fudbal, basket, rukomet. Pešadiju sam izabrala jer za mene je vojnik onaj koji zna sve vojničke stvari - kaže potporučnica.
Pre nego što je prošlog septembra došla na službu u Valjevo, Danijela je u ovoj kasarni bila kao kadetkinja Vojne akademije, u ulozi statiste na snimanju istoimene serije. Na pitanje ima li sličnosti sa stvarnom akademijom, uz osmeh kaže „deset odsto“.
- Nisam samo starešina već i neko ko ih savetuje i bodri, jer iako većina njih dolazi zbog kasnijeg stalnog posla u Vojsci, mnogi se ne kolebaju. Kao komandir voda imam slobodu da biram način realizacije obuke, a moj izbor je da im sve pokažem praktično i barabar radim s njima. Od starta gradim autoritet i vrlo brzo shvate da nema razlike da li ispred njih stoji oficir ili oficirka - objašnjava Danijela.
Devojke u uniformi ne odvaja u odnosu na mladiće. „Ako su dobrovoljno došle, onda sve treba da nauče“, jasna je potporučnica.
Dok je u civilu, Danijela najviše voli da kuva, čita i obilazi prirodu i manastire Valjeva. Uniformu rado zameni štiklama i svečanom haljinom, kao nedavno na venčanju mlađe sestre. Živi sa verenikom koji je takođe oficir, pa će Vojska Srbije uskoro u svojim redovima imati još jedan bračni par.
