Izvor: Blic, 08.Nov.2014, 20:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ONI su bili zvezde u SFRJ
U vreme kada turbofolk nije postojao ni u tragovima, dobri pevači i kvalitetna muzika su se vrednovali glasom i brojem prodatih ploča. Njihove pesme su danas evergrin, a njihovu slavu nije pomutila nijedna novokomponovana tvorevina.
Toma Zdravković rođen je 20. novembra 1938. u Aleksincu kao jedno od petoro dece u siromašnoj porodici, ali se ubrzo s roditeljima preselio u Pečenjevce, rodno mesto svoga oca, u blizini Leskovca. Otkrila ga je još jedna legenda narodne muzike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Silana Armenulić koja ga je bukvalno pokupila promzlog sa klupe u parku, nakon što nije prošao na jednoj audiciji u Leskovcu.
Bio je najveći boem tadašnje estrade, ne odustajući od alkohola. Ženio se čak četiri puta. Bolovao je od raka prostate, a preminuo je u Beogradu 30. septembra 1991. godine.
Ipak, Silvani Armenulić nije ostao dužan. Mamuran joj je 1969. godine na papiru konobarskog bloka napisao njen najveći hit "Šta će mi život". Toma je bio jedan od prvih kantautora, jer je za skoro svaku svoju pesmu napisao i tekst i muziku.
Legenda folk muzike, „najveći šarmer na estradi“, decenijama „najpoželjniji neženja“, Predrag Živković Tozovac rođen je u Kraljevu 22. januara 1936. godine od oca Svetozara Toze Živkovića, po kojem je i dobio nadimak, i majke Budimke. Otac mu je bio prvak Srbije u pevanju za 1932/33. godinu i čuveni harmonikaš. Držao je kafanu u Mataruškoj Banji, a 1941. godine streljali su ga Nemci. Tozovac je odmah posle rata, kad je imao samo 10 godina, na harmonici koja mu je ostala od oca počeo da svira i tako zarađuje za hleb.
Prvu ploču, singl, snimio je 1965. godine, a prvi hit „Ispod lipe, kraj potoka“ dve godine kasnije. Te 1967. snimio je i četiri male ploče sa Silvanom Armenulić.
Kad je snimio pesmu „Jeremija“, komunističke vlasti su je ocenile kao nacionalističku. Posle feljtona u kojem je ocrnjen kao nacionalista, četnik i „bahat prema ženama“, morao je da pobegne iz zemlje.
Tozovac još uvek peva i šarmira žene.
Silvana je bila jedana od najvećih pevačica bivše Jugoslavije, da bi postala tragična figura u rukama sudbine.
Zilha Bajraktarević (kasnije će uzeti umetničko ime Silvana, po glumici Silvani Mangano iz kultnog filma „Gorki pirinač“, i uzeti muževljevo prezime) rođena je 18. maja 1939. godine u Doboju. Bila je treće od desetoro dece poslastičara Mehmeda Bajraktarevića. Sa 16 godina otišla je kod tetke u Sarajevo i počela da peva po kafanama.
Svojom pojavom, načinom odevanja i pesmama izazvala je revoluciju u narodnoj muzici. U modi su bile frizure „a la Silvana“, a stotine novorođenih devojčica širom Jugoslavije nazvane su po njoj.
U avgustu 1976. godine iskoristila je gostovanje u Bugarskoj da poseti čuvenu proročicu Vangu. Susret je bio mučan - slepa Vanga je dugo ćutala, a onda je rekla: „Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca...“ Kad je Silvana već bila na vratima, proročica je u transu dodala: „Čekaj, u stvari nećeš moći da dođeš... idi, idi, ako možeš, dođi!“
Silvana Armenulić poginula je 10. oktobra 1976. godine u saobraćajnoj nezgodi na auto-putu Beograd-Niš, kod mesta Kolari. Zajedno s njom poginuli si i njena sestra Mirjana (Mirsada) Bajraktarević i Rade Jašarević, šef Narodnog orkestra RT Beograd, koji je i vozio kola. Lepa Lukić zakasnila je i nije s njima pošla na put.
Silvana Armenulić sahranjena je na Novom groblju.
Rođen je kao Velibor 10. novembra 1934. godine u Orahovcu na Kosovu kao peto od šestoro dece u porodici. Na početku rata, 1941. godine porodica beži u Ćićevac kod Kruševca.
Organizatori su ga na zajedničkim koncertima uvek stavljali da nastupa poslednji, jer se nijedan pevač nije usuđivao da peva posle njega. Njegova karijera beleži vrtoglave uspone, ali i podjednako drastične padove.
Zarađivao je novac i trošio ga. Voleo je kafanu i žene, ženio se četiri puta. Objavio je 23 singla, 16 LP ploča i tri CD. O svom životu jednom je rekao: „Ja sam čovek sa dva fakulteta. Oba sam stekao u kafani. Diplomirao sam psihologiju i muzičku akademiju. Prvu diplomu čuvam u srcu i očima, a drugu u glasu. Tako ne može niko da mi ih ukrade“.
Umro je 9. marta 2002. godine u bolnici u Požarevcu, i u tom gradu je i sahranjen.
Safet Isović je, prema mišljenju većine muzičkih kritičara i poznavalaca izvornog narodnog melosa, bio jedan od najboljih izvođača sevdalinki svih vremena.
Rođen je 8. januara 1936. godine u Bileći, ali je rat s porodicom proveo u izbeglištvu u Banjaluci. U Sarajevo se doselio 1955. zbog studija na Pravnom fakultetu i u tom gradu ostao je do kraja života.
Na nagovor drugova prijavio se na audiciju Radio Sarajeva i pošto je prošao strogu selekciju dobio je pravo da snimi dve pesme: „Kad ja pođem iz Sarajeva grada“ i „Kasno prođoh kraj Morića hana“. Prvi put su na Radio Sarajevu emitovane na Dan oslobođenja Sarajeva 6. aprila 1957. godine.
U vreme socijalizma snimio je i pesmu o Gavrilu Principu: „Gavrilo, Gavrilo / Mladi junače iz Bosne / Tvojih se djela Gavrilo / Zemljaci tvoji ponose“. Umro je 2. septembra 2007. godine i sahranjen je u haremu Ali-pašine džamije u Sarajevu.
Lepava Mušović rođena je 16. januara 1940. godine u selu Miločaju. Ostala je bez oca kad je imala dve godine. Nju i starijeg brata podizala je samohrana majka, koja je doživela duboku starost i za koju je Lepa bila veoma vezana.
Svoju prvu ploču, pesmu „Devojče, beli golube“, snimila je 1964. godine. Diskografska kuća PGP RTB odmah je s njom potpisala petogodišnji ugovor i dala joj stan u centru Beograda, uz dogovor da ga otplaćuje od honorara.Ređao se uspeh za uspehom. Nazvana je „kraljicom narodne pesme“.
Iz marketinških razloga lansirana je priča o njenom rivalstvu sa Silvanom Armenulić. Žuta štampa redovno je objavljivala vesti o njihovim svađama, ali su one zapravo bile dobre prijateljice.
Od Silvanine smrti, Lepa nije sela za volan automobila. Nije pila ni pušila, jedini porok koji je imala bilo je kartanje.
U vreme dok je pekla zanat, upoznala je prvog muža, direktora jedne kafane u Trsteniku, čije prezime i danas koristi u javnosti, pošto se kao Lepa Lukić proslavila. U međuvremenu, promenila je nekoliko muževa i nekoliko prezimena.
Hašim Kučuk Hoki rođen je 1946. godine u Fojnici, u veoma siromašnoj porodici. U detinjstvu je bio čobanin, a sa petnaest godina prvi put se oženio pastiricom u koju se zaljubio.
Godine 1967. otišao je u vojsku, gde je naučio da čita i piše. U rodnom gradu je zbog čistog i snažnog glasa punih četrnaest godina bio mujezin - s minareta je pozivao vernike na molitvu.
Pažnju je privlačio i izgledom nekarakterističnim za tadašnje pevače narodne muzike - sa „bitlsovskim“ imidžom, dugačkom kosom i tamnim naočarima izgledao je „rokerskije“ od mnogih tadašnjih socijalističkih rokera.
Godine 1972. našao se u centru nesvakidašnjeg skandala - go do pojasa slikao se za poster tada tiražnog lista Sanja, što je sablaznilo konzervativnu javnost. Treba imati na umu da su u to vreme pevači na festivalima, i zabavnim i narodnim, nastupali u odelima, neretko s leptir-mašnom. Hoki je među narodnjacima prvi postao seks-simbol.
Poginuo je 26. novembra 2002. godine u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd-Subotica, kod Kovilja. Sahranjen je na lokalnom groblju u banatskom selu Sakule, gde je u iznajmljenom stanu živeo sa svojom desetom suprugom i njihovo dvoje od jedanaestoro dece, koliko ih je ukupno imao.
