Izvor: Blic, 12.Jan.2015, 01:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nušićeva tragedija
Branislav Nušić prošao je golgotu povlačenja i izgnanstva svog naroda u Velikom ratu, u kome je doživeo i ličnu tragediju: izgubio je sina Bana-Strahinju.
Mogao je Nušić da ga spase, ali su ga osećanje časti i ponosa, kao i sinovljev patriotizam, sprečili da kralja zamoli da mu Bana, koji je prethodno i bio ranjen, oslobodi vojske.
Po izbijanju Velikog rata, Ban-Strahinja je tek završio maturu, ali kao ni mnogi njegovi vršnjaci nije hteo da čeka i odmah >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je krenuo da se prijavi u dobrovoljce. Ocu, koji ga je savetovao da ipak pričeka, odlučno je rekao: „Kojim pravom odvraćaš mene kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce?“ Postao je jedan od 1.300 kaplara.
Nakon svega dva meseca obuke, komandant Skopskog đačkog bataljona pukovnik Dušan Glišić ukrcao je studente i đake u punoj ratnoj opremi u voz i poslao Vrhovnoj komandi na raspored. Iz Skoplja je tog 15. novembra 1914. ispraćen i Nušićev sin, koji je u borbama pokazao izuzetnu hrabrost i srčanost.
Naredne godine lakše je ranjen u nogu i vraćen je u Skoplje na bolovanje. Majka Darinka je bila užasnuta i u najvećoj diskreciji preklinjala lekara, porodičnog prijatelja dr Svetozara Pešića, koji je bio predsednik vojno-lekarske komisije. Bana je komisija oslobodila vojnih obaveza, ali je on odluku javno osporio tražeći drugo mišljenje. I ispunila mu se želja - vratio se na front. Međutim, Branislav pod pritiskom supruge putuje u Kragujevac, u Vrhovnu komandu, kako bi među visokim oficirima našao prijatelje koji će se postarati za bezbednost njegovog sina. Nikome nije poverio zbog čega je došao. Nailazi na regenta Aleksandra koji ga na ručku upita: „Treba li vam nešto, Nušiću“. Odgovor je glasio: „Hvala. Ne“. Kad se vratio u Skoplje, rekao je: „Mogao sam da ga izvučem i - nisam mogao“.
Ranije, u leto te 1915, ćerka Margita Gita udala se za Milivoja Predića, dramskog pisca i novinara, inače bliskog Nušićevog saradnika. Svadbenoj proslavi prisustvovao je i mladi Ban. Međutim, veselje u domu Nušića neće potrajati. U jesen stiže Banovo oproštajno pismo; napisano ocu, mirnim i čitkim rukopisom:
„Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban“. Na poleđini koverta, mladi Nušić zabeležio je i: „Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresatu“. Bio je teško ranjen u borbi kod Požarevca, a pismo mu je nađeno u džepu šinjela.
Potresen pogibijom sina, Nušić se sa porodicom 20. oktobra 1915. poslednjim vozom prebacuje u Prištinu, a već sutradan polaze put Suve Reke i Prizrena, da bi stigli do Ulcinja i potom brodom u Marselj. Nakon Francuske, Nušić sa suprugom odlazi u Švajcarsku, pa u Italiju gde mu je živela ćerka Gita sa mužem. Nušić nikada nije prežalio gubitak sina čiji će grob označiti „umesto trošnom kamenom pločom“, hronikom „Devetstopetnaesta - tragedija jednog naroda“.
U znak sećanja na pale borce Skopskog đačkog bataljona, 17. novembra 1935. godine u skopskom parku Idadija bio je otkriven spomenik. Prisustvovalo je 700 preživelih đaka bataljona. U ime roditelja čija su deca poginula potresan govor održao je Nušić:
„...Pa ipak, mi smo ustrajali, ustrajali smo evo da doživimo i ove dane; ustrajali smo jer nas je podržavala uteha: da velika dela traže i velike žrtve i da smo tim velikim žrtvama, koje smo dali, postavili temelje velikome delu... Glas mrtvih, reč mrtvih je tu, ona lebdi nad nama... Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem; vi koji ste bliže životu nego smrti vi je osećate u duši. A glas mrtvih vam ovog časa veli: ‚Hvala, drugovi, na sećanju i priznanju, ali pravi spomenik nama palima podići ćete tek ako budete kadri sačuvati veliku tekovinu ujedinjenja koje je iz naše krvi poniklo!‘ Tada, tada ćemo i mi roditelji doživeti pravu utehu i reći: ‚Prosta vam bila krv naše dece, iskupili ste je!‘ U ime ojađenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza!“
