Izvor: Blic, 18.Sep.2014, 21:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikolas Šafhauzen: Beograd je izazov
Iz mesta sam prihvatio ovaj izazov, kaže Šafhauzen za „Blic” pred večerašnje (19.00) otvaranje Salona.
U Muzeju grada Beograda večeras počinje 55. Oktobarski salon na kojem će do 2. novembra biti predstavljeni radovi oko 40 umetnika iz zemlje i sveta. Nikolas Šafhauzen, direktor Gradske galerije iz Beča, ovogodišnji je kustos (zajedno sa Vanesom Džoan Miler) jedne od najznačajnijih kulturnih manifestacija u našoj zemlji.
Da li ste se dvoumili oko prihvatanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poziva da budete kustos Oktobarskog salona i šta za vas predstavlja najveći izazov?
- Nisam oklevao ni sekund. U Beogradu sam bio mnogo puta do sada. To je veoma živ, mlad grad, gde sam upoznao mnoge pametne ljude, pune entuzijazma. Tako da sam bio - i još uvek sam - veoma radoznao da saznam više o mestu sa toliko značajnom i vidljivom istorijom. Najviše me interesuju kontrasti. Upravo zbog toga sam iz mesta prihvatio ovaj izazov.
Koje su pozitivne strane biranja domaćih umetnika putem otvorenog poziva?
- Otvoreni poziv je uobičajena praksa na umetničkoj sceni širom sveta. U Umetničkoj galeriji u Beču (Kunsthalle, Wien), trenutno imamo baš takav jedan otvoren poziv, gde tražimo umetnike koji žive ili su živeli u Beču, od kojih želimo da podele sa nama svoje ideje o životu u zajednici. Meni je kod otvorenih poziva fascinantno to što uvek iznedre nekog za koga nikad niste ni čuli.
Snepčet i „Stvari koje nestaju“
Koncept koji ste predložili inspirisan je fenomenom društvenih mreža?
- „Stvari koje nestaju“ posvećene su ulozi kolektivnih i individualnih oblika pamćenja u digitalnoj eri. Internet ne zaboravlja ništa što je jednom pohranjeno, na drugoj strani ogroman broj slika i fotografija rezultuje momentalnim sukcesivnim smenjivanjem jednog događaja drugim. Aplikacije poput Snepčeta, koji briše svaku poruku posle samo par sekundi, promovišu životni stil „ovde i sada“. Naspram ovoga, „Stvari koje nestaju“ traži promenu funkcije kulturnog sećanja i status slike kao predstave realnosti.
U selekciji su se našla i imena nekoliko umetnika iz inostranstva, možete li nam posebno skrenuti pažnju na nekog?
- Verujem u negovanje odnosa s umetnicima. Baš iz tog razloga, pored umetnika izabranih putem otvorenog poziva, Vanesa Džoan Miler (Vanessa Joan Müller) i ja smo pozvali osmoro umetnika čiji nam je rad dobro poznat da budu deo ove izložbe. Oni su kroz svoj rad, takođe iz različitih pozicija, povezani s glavnom temom ovogodišnjeg Oktobarskog salona „Stvari koje nestaju“, i otvaraju temeljnu diskusiju. Među njima su Leon Kane (Leon Kahane), Edit Dekint (Edith Dekyndt) i Sajmon Deni (Simon Denny).
U kojoj meri odabrani radovi otvaraju politička pitanja i bave se njima?
- Umetnici poput Sajmona Denija, koji se u svom radu bavi Snepčetom, usporavaju ekonomski proces našeg „pozitivnog društva“, stvarajući tako predstavu da je naš aktuelni način života nepromenjen. Čak i ako možemo da zamislimo budućnost, i dalje ne znamo zapravo kako će izgledati. Ne znamo ni kako će naše kulturno sećanje funkcionisati za 20 godina.
