Izvor: Blic, 22.Nov.2014, 15:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikita Milivojević: Moja potraga za verom
Zapitamo li se bar ponekad koliko dobra a koliko zla ima u nama samima, kaže reditelj predstave po književnom delu Avgusta Strindberga, čija je premijera večeras (19.30) u Narodnom pozorištu.
„Put u Damask“, obimno delo čuvenog skandinavskog pisca Avgusta Strindberga, bazirano je na autobiografskim činjenicama, a upitan za rediteljski i lični odnos prema tom kultnom delu svetske baštine, Nikita Milivojević kaže: „Teško je sažeti u nekoliko rečenica obilje utisaka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << stavova, ideja... Lično, jako mi je drago da sam u svoj rediteljski opus upisao ovakav tekst i da ga radim ovde. Odavno ja o njemu razmišljam, ali sam stalno mislio da ću to raditi negde u belom svetu. Puno je motiva koji su me poneli.”
Na primer?
- Treba podsetiti da je to referentan tekst u svetskim pozorišnim okvirima. Još na fakultetu se uči da je bio prevratnički, otvorio put ka ekspresionizmu. Izazovan je, jer ga nije lako pretvoriti u scenski jezik, a tako snažan utisak ostavlja.
Vaš prvi rediteljski impuls?
- Čovek se, verovatno, uvek prvo uhvati za bliske mu ideje.
A to su?
- Pitanje vlastitog identiteta, priča o razbijenoj ličnosti. Svi smo mi, ili bar velika većina, na neki način razbijene ličnosti. A to otvara novo pitanje, pitanje potrage i potrebe za verom.
I?
- Strindberg je do kraja života bio vernik koji sumnja. Radeći ovu predstavu bilo mi je intrigantno da pratim i lične asocijacije, a one su išle u pravcu Tarkovskog, Borhesa, Beketa, Baha…
„Put u Damask”, iako satkan od autobiografskih momenata iz Strindbergovog života, pretežno je sazdan od snova…
- To je u najvećoj meri autobiografski tekst koji se čita u korpusu sa njegovim dnevnicima. Ključne tačke su stanice kroz koje prolazi glavni junak. Sam naziv je simboličan, biblijski, govori o preobražaju... o tome kroz šta sve Stridberg prolazi na putu preobražaja, koliko su to istovremeno možda i vaše i moje stanice... Sva ozbiljna pitanja o ljubavi, o tome koliko imamo dobra, a koliko zla u sebi imamo, koliko i šta tražimo u sebi i drugima, a šta pronalazimo... sve su to svilene niti čvrste armature „Puta u Damask”.
Zbog čega nas se to danas tiče?
- Živimo u strahovito profanom, banalnom vremenu koje sve više i više favorizuje tu bljutavštinu i banalnost. Ako ne počnete da se pitate, ne znam kud ćemo sutra... Duhovni svet ima svoju snagu, način i moć opstanka, rasta, kakva god da je realnost. Sigurno. Kad ne bih verovao u to, ne bih mogao ništa da radim, ne znam ni kako bih živeo.
Predstava je koncipirana tako da su i glumci i publika na sceni tako da je u jednom izvođenju može videti najviše 100 gledalaca, a kog je žanra?
- Drama snoviđenja.
