Izvor: Politika, 22.Okt.2011, 00:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neko nas posmatra
Pravilnik o prisluškivanju, koji je predvideo Zakon o elektronskim komunikacijama, definisao je sve osim onoga za šta je sastavljen
Navršila se godina od kada Zakon o elektronskim komunikacijama (ZEK) skuplja prašinu u fioci nekog stola u Ustavnom sudu. Naravno, ovaj vrhovni zakon za danas najživlje delove IT industrije u Srbiji odavno je na snazi, uprkos činjenici da su ombudsman i poverenik za informacije od javnog značaja još oktobra 2010. podneli predlog za (pr)ocenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegove ustavnosti.
Razlog za ovu pritužbu su tačke koje se bave primenom „posebnih mera” – ovlašćenog prisluškivanja elektronskih komunikacija. Osnovni razlog: ne zna se ko izdaje nalog za prisluškivanje, kao i nepreciznosti oko ovog pitanja. A sve to prouzrokuje da se ne vodi dovoljno računa o zaštiti ljudskih prava: ne postoji civilna kontrola, odnosno ne postoji procedura i prateća papirologija, po kojima bi se naknadno mogla izvršiti rekonstrukcija ko je i zašto nekoga prisluškivao.
Ponadali smo se da će Pravilnik o prisluškivanju, koji je ZEK predvideo da se naknadno sačini, otkloniti greške i nedorečenosti koje su u zakonu. Međutim, od trenutka kada je ugledao svetlo dana početkom leta, bilo je jasno da to neće biti slučaj. „Predlog pravilnika o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama” je definisao sve osim onoga za šta je sastavljen i zbog čega ima tako dugačko ime. Članovi radne grupe, među kojima je bilo i pripadnika BIA, dali su sebi pesničku slobodu da predlogom pravilnika prodube probleme koje je stvorio zakon, a čak se uopšte nisu bavili temom – tehničkim zahtevima. Kako su objasnili članovi radne grupe, tehnika se razvija isuviše brzo pa bi za koju godinu ti zahtevi postali neupotrebljivi. Javna rasprava je pokazala da je predloženi tekst pravilnika loš i po telekomunikacione provajdere kojima nameće dodatne troškove oko prisluškivanja. Pošto su to firme koje dobit ostvaruju od novca korisnika, moglo bi se reći da predlog pravilnika nalaže korisnicima da sami plate da ih neko prisluškuje.
Ali, ono što je najveći apsurd jeste to da je ZEK prvi zakon koji je među ljudska prava Srba uveo i Internet. Ove i 2010. godine mnoge evropske zemlje proglasile su kroz svoja akta pristup Internetu kao osnovno ljudsko pravo. Grci su čak to ugradili u ustav, a Finci su kroz njihov ZEK proklamovali Internet kao osnovno ljudsko pravo, i zacrtali da svi građani ove skandinavske zemlje do 2014. uživaju u velikoj brzini od 100 megabita u sekundi (pa makar morali da dovlače kablove i na vrh glečera). Poređenja radi, mi još uvek nemamo u ponudi toliku brzinu za građane u Srbiji.
Naš ZEK je definisao da svi građani Srbije imaju pravo na minimalno dajlap priključak na Internet, po razumnoj ceni. Pojam dajlap označava izuzetno niske brzine (do 56 kilobita u sekundi), što ne treba da čudi. Provajderi sa licencom su dužni da svima (koji žele) obezbede priključak minimalno ove brzine, što provajdera ne košta puno. Ukoliko su zbog dodatnih troškova na terenu morali da potroše više, onda se traži refundiranje iz državne kase. Time propisivanje bilo koje brzine veće od dajlapa imalo bi za posledicu ne tako beznačajan udarac na budžet države.
ZEK je godinu dana na proceni ustavnosti ali je na snazi, pravilnik najverovatnije neće biti potpisan od nadležnog ministra zbog blizine izbora, a najgore državne službe nastavljaju po starom – bez civilne kontrole, kako im se i kad prohte.
Dušan Stojičević
objavljeno: 22.10.2011
