Izvor: Blic, 29.Avg.2014, 18:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mina Đukić: Režija je uvek bila više muški posao
Kao što nije bilo žena rudara, tako nije bilo ni žena reditelja. Mada se često dešava da je rediteljkama bliži muški način razmišljanja.
Mlada rediteljka Mina Đukić uspela je da sa svoje 32 godine snimi debitantski film (što je u Srbiji pravo malo čudo), koji je već osvojio nagradu za najbolji scenario u Vrnjačkoj Banji, pobedio na Sinema sitiju, prikazan na prestižnom Sandens festivalu. Ovih dana „Neposlušni” su prikazani na Filmskim susretima u Nišu
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />- Zaista sam bila prijatno iznenađena kad sam videla da niška publika čeka na letnjoj pozornici skoro sat vremena na projekciju mog filma „Neposlušni“. Prvo sam bila jako iznervirana zbog kašnjenja, ali sam onda uvidela kakvu publiku imaju Filmski susreti - kaže za „ Blic“ rediteljka Mina Đukić.
Kako ste uspeli da pronađete pare za film?
- Morala sam da snimim ovaj film, prosto sam osećala da to mora da se desi. I to sam morala da snimim film sada, jer kasnije to ne bi bilo to. Da sad nisam snimila ovaj film, nikada ga ne bih uradila. Ovo je film i o mom odrastanju i sazrevanju. Priča je lična, jer volim da film bude vezan za život. Prijavila sam se na konkurs Ministarstva kulture i moj film je dobio sredstva za snimanje debitantskog filma.
U Srbiji je teško snimiti film, da li je ženi još teže?
- Generalno je teže jer je režiranje filmova nekako od početka bilo muški posao. Kao što nije bilo žena rudara, tako nije bilo ni žena reditelja. Žene na drugačiji način doživljavaju svet od muškaraca, što može da bude intrigantno gledaocima. Mada se često dešava da im je bliži muški način razmišljanja.
Koliko ima Mine Đukić u priči o Leni i Lazaru?
- Morala sam da ubacim lik Minje Subote u film jer sam kao dete gledala njegove TV emisije koje su kreirale naše lepe iluzije o životu. Minja je prvi čovek u mom životu kome sam poverovala da je zaista srećan - kaže Mina Đukić.
- I ja sam kao i Leni i Lazar, junaci filma „Neposlušni“, sklona bežanju i lutanju. Od detinjstva me plaši ograničenost jednog izbora. Bojim se iluzije i zaslepljenosti. Uvek sam težila slobodi, u svim njenim aspektima. Ali, to ne znači da moji junaci imaju iste osobine kao i ja. U lik Leni sam ugradila osobine koje nemam. Morala sam da se vratim u predele svog odrastanja, u Kulu. Mnogih jako važnih mesta iz mojeg detinjstva više nema. Morali smo fiktivno da ih pravimo, Kula je pravi muzej apokalipse. Ipak, svi mi u Vojvodini imamo osećanje čežnje. Vojvodina pati od čežnje. Sve nešto misliš da ti je neka lepota daleko jer je ravnica, ali nekako nikako da dođeš do te lepote. Zato i moji junaci beže. I njima je kao i meni u lutanju i van društva mnogo prijatnije. Tada su im lepota, priroda i sloboda dostupnije.
U filmu ima prelepih predela i odličnih kadrova?
- To su pejzaži mog detinjstva i obeleženi su čežnjom za nečim što postoji u daljini. U toku snimanja filma našla sam svoje izgubljene pejzaže zajedno sa scenografom Nikolom Berčekom i direktorom fotografije Đorđom Arambašićem. Mnogo smo lutali i tražili moje uspomene iz detinjstva. Ponovo sam se vratila u te prostore, i dala im novo značenje.
Ko vam je rediteljski uzor?
- Divim se svim rediteljima francuskog, češkog i holivudskog novog talasa. Svi ti režiseri su pomerali granice. Posebno mi se sviđaju rediteljski radovi Fransisa Forda Kopole, Romana Polanskog, a od žena, Vere Hitilove.
