Izvor: Blic, 11.Dec.2014, 07:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraljevska duša niškog prosjaka: Prokleto je da uzmeš nekome
Nikada nisam uzeo nešto tuđe. Bog sve gleda odozgo. To je mučena para, neko je to teško stekao, prokleto je da to uzmeš nekome.
Ovako govori Sulejman Šekirovski Šeki (55), niški ulični heroj, čovek koji je pre nekoliko dana održao javni čas o poštenju vrativši vlasniku izgubljenu torbu sa 3.500 evra koju je pronašao na ulici.
Iako preživljava od tuđe milostinje, iako nema noge, iako ne vidi na jedno oko i ima tri bajpasa, iako je na pragu zime ostao bez >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drva, Šeki kaže da mu ni na tren nije palo na pamet da posegne za tuđim novcem. Nagradu od deset evra, koju je dobio od vlasnika torbe, bugarskog državljanina, komentariše jednim dobrodušnim osmehom. Veli, učinio bi isto i bez ikakve nagrade.
- Nije mi ovo prvi put da vratim nekome pare. Jednom sam čoveku pre deset godina vratio torbu sa 23.000 maraka koju je izgubio na buvljaku. Pošao da kupi kuću pa izgubio sav imetak. Imao je veliku sreću - ja sam mu našao torbu. Kada sam mu je vratio nije mogao da veruje. Posle sam više puta nalazio i vraćao novčanike. Jednom sam išao čak u Zaplanje, 40 kilometara od Niša, da jednom mladiću vratim novčanik sa 100 maraka. Tada sam još imao noge. Joj, kako se samo obradovao kada me je video. Njihovi osmesi su mi najveća nagrada - veli Šeki.
Radio je 25 godina u Elektronskoj industriji i bio zdrav i jak. Ali, po dolasku sa ratišta na Kosmetu dobio je težak oblik šećerne bolesti.
- Otišao sam kao rezervista na Kosmet, tamo proveo ceo rat. Spavali smo kao i druga vojska gde smo stigli, kopali rovove, pucali su na nas... Stres je učinio svoje, kada sam otišao kod lekara našli su mi šećer - 14 jedinica. Posle sam imao i 29! Počeli su problemi sa cirkulacijom, nesnosni bolovi. Ne daj bože nikome, ni „trodoni“ nisu pomagali - seća se Šekirovski početka gubljenja zdravlja.
„U početku me je bilo stid“
Niški heroj napominje da ne prosi, da nikada nije tražio novac, ali da mu ljudi, kada ga vide, priđu i daju neku paru. - U početku nisam mogao ljude da pogledam u oči. I sada me je stid, ali sam se navikao. Kada mi neko da deset dinara i izvini se jer nema više, dođe mi da zaplačem. Dođe mi da mu dam sve što imam - priča Šeki.
Onda su došli najteži trenuci: ostao je bez nogu.
- Počele su komplikacije. Prvo su mi amputirali levu nogu 2008. godine, a godinu dana kasnije i drugu. Ali tu nije bio kraj. Zbog visokog šećera dobio sam kataraktu. Na levo oko uopšte više ne vidim. Sa penzijom i naknadom za tuđu negu i pomoć, primam oko 27.000 dinara. Od toga izdržavam ćerku, zeta i troje unučića. Živimo u kućerku od 42 kvadrata. Oni sezonski pokušavaju da nađu posao, ali nema... Obećavali su mi političari ranije pomoć, ali nikada ništa nisam dobio. Da nije tuđe milostinje, ne bismo preživeli - dodaje.
Rezervista
Kao rezervista išao na Kosmet i tamo proveo ceo rat. Spavali smo gde smo stigli. Stres je učinio svoje...
Pošto se njegov plemeniti gest pročuo po Nišu, Šekija svi prepoznaju na ulici. Ta pažnja mu prija.
- Dolaze ljudi da se rukuju sa mnom, da mi čestitaju na poštenju. Ja sam ponosan zbog toga - to mi daje život - ne krije Šekirovski.
