Izvor: Blic, 07.Sep.2014, 21:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koka-kola, marlboro, bazuke
Taman negde sa rođenjem hrvatskog dizajnera Bojana Krištofića (1987), čija je izložba „Dizajn za turbo-folk“ upravo završena u Beogradu, „odrastao“ je i muzički fenomen pod tim imenom.
Uplivom turbo-folka u širi društveno-politički kontekst bavili su se filozofi, sociolozi, psiholozi pokušavajući, sa promenljivom srećom, da mu dokuče suštinu.
Uprošćeno, moglo bi se reći da je turbo-folk (koji, inače, ime duguje alternativnom muzičaru Rambu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Amadeusu) izrastao iz pelcera nakalemljenog na takozvanu novokomponovanu narodnu muziku koja je bila dominantan muzički pravac sredine prošlog veka „južnjačkog“ dela bivše Jugoslavije, čija su melodijska potka bili elegični ritmovi harmonike i violine, a tekstualna osnova stihovi kojima su opevane izgubljene mladosti i ljubavi, ostavljeni ucveljeni ljubavnici, žal za napuštenim (seoskim) zavičajem i frustrurajući susret sa „svetlima velikoga grada“...
I ma koliko ta muzika - za čije se rodno mesto upisuje čuvena Ibarska magistrala kao metafora kafanske atmosfere u kojoj je nastajala i gde se najviše konzumirala - nosila obol (sup)kulturnog resantimana ruralnog stanovništva i umetnički izraz prigradskog mentaliteta, ona je u nemalom broju primera mogla dobaciti makar do minimuma podnošljivog muzičkog ukusa.
TOMA I SILVANA
Jer, samo krajnje tendeciozni mrzitelj muzičkog „narodnjaštva“ neće priznati kako, primera radi, u brojnim pesmama Tome Zdravkovića, jednog od rodonačelnika ove muzike, nema solidnih umetničkih dometa koji su mogli da dodirnu ono najdublje u ljudskoj duši, a ne samo da inspirišu ruku koja će o pod razbiti praznu čašu. Kao što je i glas i stil Lepe Lukić izdržao sve probe vremena, hitovi Hanke Paldum ispod čekića rokera Milića Vukašinovića imali onu oktavu više da se ne promeni radio-stanica, dok je nevini seksepil Silvane Armenulić (njeno pravo ime je bilo Zilha Barjaktarević) vibrirao ponad oblaka kafanskog dima, a da nije, na prvu loptu, budio ono animalno i najprostije u pripitim gostima usputnih kafana.
Možda se „gubljenje nevinosti“ iole pristojne novokomponovane muzike može vezati za pojavu Lepe Brene, nesporno najveće narodnjačke zvezde bivše Jugoslavije, koja je sa svojim „Slatkim grehom“ i repertoarom i nastupom krenula da koketira sa turbo-šundom.
Međutim, ono što je došlo posle, poklapajući se sa opštim društvenim i državnim raspadom, druga je priča, to jest pesma, ako se pesmom može nazvati urlik s kraja 80-ih i tokom 90-ih koji je i muzički i simbolički stvar uprostio do krajnjeg neukusa, promovišući vrednosti brzog života, kriminalnog miljea, lake love i još lakših žena. Uprošćeni ritam, prostačke i skaredne tekstove pratio je odgovarajući vizuelni identitet novih „umetnika“ (a još više „umetnica“) i konzumenata njihove pesme koji je podrazumevao firmiranu garderobu i pornografski autfit ženske populacije, besne automobile i utoku za pojasom kao identifikacijske simbole žestokih momaka, skupa pića i zabranjene supstance.
“DVESTA NA SAT”
Istovremeno, dok je novokomponovana muzika svoju pozornicu imala u kafanama, autentični ambijent turbo-folk estetike postaju splavovi i noćni klubovi, agresivni promoter „ružičasta televizija“, zbog čega će celu ovu muzičko-sociološku papazjaniju krstiti kao „pink kulturu“ i sve to usred rapidnog siromaštva ratom i režimskom pljačkom opustošene zemlje.
Na vrhuncu turbo-folka
Na vrhuncu turbo-folka Živelo se „dvesta na sat“ (Ivan Gavrilović), čekalo se „rođenje sina, kralja kokaina“ (Mobi Dik), Leontina je „bila samo jedna od sto“...
Refren jednog turbo-hita („Koka-kola, marlboro, suzuki, diskoteke, gitare, buzuki, to je život, to nije reklama, nikom nije lepše nego nama“) na slikovit način je sublimirao način života generacije koja je svoj „umetnički“ izraz našla upravo u iščašenom ritmu turbo-folka koji je muzički evoluirao u neku vrstu „narodnjačkog densa“ praveći kakofoniju i u ušima i u mozgovima. Slađana Delibašić je pozivala da „Idemo na Mars“, „modelsice“ su bile nedvosmislene „Pare, pare, pare, volim da me kvare“, grupa „Dobar, loš, zao“ je zaokružila celu priču stihovima „Baci sve sa sebe, igraj sve do jutra, baš te briga šta će biti sutra“...
STIGLO DO ZAPADA
Srpski muzički džiberaj dobio je i zapadni pandan u sličnom muzičkom izrazu koji je dolazio sa hrvatske strane, gde je Vlatka Pokos nestrpljivo iščekivala „Kad će taj petak...“, izvesna Viktorija Đonić poručivala da „Možemo u parku, na klupi il’ u jarku“... i tako redom.
Estetika turbo-folka
Izložba (EST)etika nacionalizma “Dizajn za turbo-folk” zagrebačkog dizajnera Bojana Krištofića- koja je u sredu završena u beogradskom „Mikser hausu“ i seli se u Skoplje, omaž je vizuelnoj estetici supkulturnog fenomena turbo-folk kroz omote albuma zvezda tog žanra. Izložba prati tok razvoja dizajna za turbo-folk i komparativno ga prikazuje na području regiona, pri čemu je poseban akcenat stavljen na nekoliko najupečatljivijih izvođača.
Moglo bi se reći da je „ozloglašeni“ bend „Južni vetar“ koji je, uvodeći orijentalne ritmove s početka 80-ih, okvalifikovan za glavnog promotera „turban-folka“ čije vedete su bili Mile Kitić, Sinan Sakić, Šemsa Suljaković, Kemal Malovčić, bio običan povetarac u odnosu na „turbo-cunami“ koji je desetak godina kasnije sve njih zbrisao sa bine. U međuvremenu, negde između ultraturbo-folka i tragova stare novokomponovane muzike, svoje mesto je našlo nekoliko pevača među kojima se, uz sva osporavanja i kontroverze, izdvojila Svetlana - Ceca Ražnatović. Anatemisana ili nekritički obožavana i uz ogradu da brojnost i frenetičnost publike nisu merilo kvaliteta, ona je, ipak, jedina od „narodnjačke“ fele koja je danas u stanju da napuni Ušće i „Marakanu“.
Toliko o fenomenu, koji se donekle iživeo, nekako smo ga preživeli, ali veći problem nastaje u tumačenju i definisanju turbo-folka, gde se često zamenjuju teze i stvar postavlja naglavačke, zavisno od vizure „stručnjaka“ koji ovu „pošast“ opserviraju.
VRATA UŽASA
Dok su neki, bez obzira na svu površnost i nepobitnu kičerajsku infektivnost žanra, skloni da imaju malo razumevanja za ovu vrstu muzike kao izduvnog ventila marginalnih društvenih grupa i utehu „odbačenih i prezrenih“, drugi su u stanju da turbo-folk proglase za vinovnika svih zala koja su nam se desila, prenebregavajući da je on samo posledica, a ne uzrok.
Odgovor iz Hrvatske
U sličnom muzičkom izrazu koji je dolazio sa hrvatske strane Alka Vuica (na slici) objašnjavala je „Nisam Merlin ni Madona, ja sam zabranjena zona“
Turbo-folk jeste na neki način bio soundtrack Miloševićevog režima, ali bi bilo pretenciozno tvrditi da je ova muzika i način života urušila sistem vrednosti, inspirisala najgore u nama, pa čak i podsticala ratove, što je i teza američkog sociologa Erika D. Gordija u knjizi „Kultura moći u Srbiji: nacionalizam i uništavanje alternativa“. Za njega je turbo-folk „pornografski amalgam bezvrednih stilova“ finansiran od države da raspiruje rat, ali i da pacifikuje antirežimsku pobunu.
Nema sumnje da ondašnji režim, sklon svakoj vrsti nepočinstva, nije zloupotrebljavao i ekspanziju turbo-folka, ali je teško poverovati da je izvitopereni segment potkulture bio jedno od glavnih oružja u balkanskom orgijanju devedesetih, makar turbo-folk bio „najsavršenija, nedostižna forma treša koju je dalo ovo podneblje“ (Teofil Pančić).
Pre će biti da je društveni okvir koji je kreirala politika posvađana s vremenom, svetom i sa velikim delom sopstvenog građanstva, samo širom otvorila vrata užasa kroz koja je, pored tenkova, topova i pendreka, jurnula i turbo-folk armada „dvesta na sat“ sa sve „koka-kolom, marlborom, suzukijem, buzukijem“. I ponekom bazukom! n
.jpg)
