Izvor: Blic, 02.Jan.2015, 21:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Duško Kovačević: U Srbiji život nije najbitniji

Ima dana kad smo živi, kad živnemo. Obično ovako, oko praznika. U Srbiji život nije najbitniji, imamo mi važnijih problema.

Razgovor sa legendarnim dramskim piscem Duškom Kovačevićem počinjemo pričom o Nušiću i Steriji, o predstavi „Rođendan gospodina Nušića“ Zvezdara teatra, posvećenoj sto pedesetoj godišnjici od rođenja slavnog komediografa...

- Ovom predstavom smo odali počast gospodinu Nušiću, a krajem januara sledeće godine izvešćemo životopis >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jovana, Sterijinog, Popovića, po dramskoj priči Milovana Vitezovića. Neverovatna je podudarnost događaja iz prve polovine 19. veka i vremena današnjeg - napominje Kovačević.

Podudarnost?

- Drama je, zapravo, velika rasprava, naša večita priča o cenzuri i autocenzuri. U svim vidovima života. Ništa se bitno nije promenilo za ovih stotinu i šezdeset godina. Sterija je u iznudici testamentom zabranio izvođenje svojih „Rodoljubaca“ pedeset godina posle smrti, plašeći se da bi drama mogla da „nanese štete“ porodici.

Udaljen je iz Beograda?

- Već bolestan, praktično je proteran u Vršac, koji je bio grad u Austrougarskoj carevini, moćnoj imperiji tog vremena. Sterijin otac je želeo da mu sin ode u Beč i postane advokat, a ne da bude „piskaralo“ u nekoj tamo zemlji u porođajnim mukama. Uprkos svemu, Sterija dolazi u Beograd - zaboravlja očev Beč i počinje sa reformama skoro svih institucija kulture, sve dok se nije zamerio ljudima iz vlasti koji ga deportuju u zavičaj, da sa ocem, Sterijom, na samrti raspravlja i razreši taj životni čvor u koji su ga političari uvezali. Drama je tragikomična rasprava oca i sina; jedan je malo živ, a drugi je malo mrtav.

A jesmo li mi malo živi ili malo mrtvi?

- Ima dana kad smo živi, kad živnemo. Obično, ovako, oko praznika. Inače, većinu vremena provodimo čekajući život.

Kako stoje stvari sa kulturom?

- Odlično. Nema problema, pošto nema kulture. Odstranjena je, jer je izazivala dodatne, nepotrebne probleme.

Kako to mislite?

- Kultura je u ozbiljnim zemljama ozbiljan posao, a kod nas je bila nalik na Potemkinova sela. Ima je, a nema je. Iluzionistički performans.

Šta kažete za polemike oko Zakona o kulturi?

- Zakonom je, grubo govoreći, predviđeno da se naša nacionalna kuća kulture temeljno rekonstruiše. To je predlog, to piše na tarabi. Međutim, postoji jedan mali problem: para za tu „rekonstrukciju“ nema, a i ono malo što se odvaja od ukupnog budžeta podeli se onima koji su bliži šefu kuhinje. I nije samo novac problem.

Nego?

- Veći problem je saznanje da pojam i vrednosti kulture nestaju, da se nekultura izborila u svim vidovima života.

Ono što je juče bilo sramota, danas je ponos; ono što se smatralo stidom, danas je vrlina; prostakluk je merilo vrednosti i put kojim bi trebalo ići, po uzoru na većinu bogatih i slavnih. I šta vam treba više osim slave i bogatstva? Koja je to još vrednost potrebna generacijama koje odrastaju na čvrstim, moćnim temeljima nekulture, neukusa, prostakluka...

Glavni igrač Vučić i autogolovi DS

Vaše mišljenje o našoj društvenoj sceni, političkom rasporedu snaga?

- Danas je premijer Aleksandar Vučić prvi čovek vlasti. Tek na petom mestu je Aleksandar Vučić, kao parlamentarna opozicija samome sebi. Ostali igrači sede na klupi, zagrevaju se i čekaju da ih trener, Vučić, pozove da šutnu loptu dva-tri puta. Ovo je trenutna slika naše političke lige, sviđala se ona nekome ili ne, takav je raspored timova i igrača.

Šta to za nas znači, kako je do toga došlo?

- Kad već pričamo o fudbalu, a u fudbal se svi razumeju, u utakmici koja je odigrana između DS i SNS timova na poslednjim izborima za „prvaka Srbije“, DS je izgubila sa 3:2. I nije to bio težak, katastrofalan poraz.

Katastrofalno je to što su svih pet golova dali igrači DS, jer su na teren istrčali podgojeni, prepotentni, bez kondicije, ubeđeni da je dovoljno samo da se pojave, usput međusobno posvađani - niko nikome nije dodao loptu tokom igre, uz opravdanu sumnju da su pojedini igrači bili potkupljeni...

I da nije bilo drugog tima na terenu, bojim se da bi tim Demokratske stranke izgubio od samog sebe. Da su sami trčali u trci na sto metara, stigli bi drugi... Nepodnošljiva lakoća neozbiljnosti i ljudi koji su na vlast došli šetnjom i protestima punih devet godina. I, naravno, ispali su iz prve lige jer su glavni igrači prešli u novoosnovane klubove bez terena i publike...

I, šta ćemo sad?

- Da gledamo nekako da preživimo, da opstanemo oslanjajući se na same sebe, dok se ove neprilike u svetu ne srede, a od kojih mi zavisimo jer smo zapustili i dozvolili da nas uvek neko drugi hrani, oblači i vaspitava i, naravno, da se nadamo, da će naši mladi i pametni ljudi ostati u zemlji, uprkos svemu, i s nekim novim idejama obnoviti Srbiju da sama sebe poštuje i izdržava. Verujem i znam da smo uvek najbolji bili kad nam je bilo najgore.

Nezaobilazno pitanja u razgovoru sa vama; rekli ste da u Srbiji ima pet godišnjih doba (proleće, leto, jesen, zima i rat), a u kom smo sada?

- U Briselskom. U vremenu pregovora koji moraju biti konstruktivni, efikasni, kreativni, kompromisni, prihvatljivi, tolerantni, dobronamerno ultimativni, bez sentimentalne pravde, sa rokovima koje moramo poštovati i kojima se ne vidi kraj...

I tako će to biti, dok nas bude, kao što je oduvek bilo, samo se mesto „centrale za odlučivanje“ selilo iz zemlje u zemlju, iz grada u grad, od Carigrada do Beča i Moskve, Londona, Vašingtona... Dete u prvom razredu osnovne škole vaspitava i bije ko hoće.

Nastavak na Blic...