Izvor: Blic, 19.Okt.2014, 20:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragojević: Tajkuni učinili genocid
Jedan od najboljih reditelja srednje generacije filmovima, pa i javnim angažmanom, otvarao je i zaokruživao mnoge škakljive teme. Sada je poslanik SPS.
Imali smo prvo pokušaje gej parade, konačno je održana parada ponosa, sad imamo vojnu paradu... U ime čega ćemo paradirati sledeći put?
- Baš mi je žao što se niko nije setio da uz “pravu paradu” napravimo i dečju paradu. Da učenici osnovnih škola prave na časovima tehničkog male tenkove koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bi bili posvećeni miru. Verujem da je svetu, danas, potrebna i ova simbolika. Što se parade tiče, imam sina od tri i po godine, lud je za tenkovima, pa smo gledali paradu... No, ja sam pacifista, voleo bih da imamo više kamiona za smeće, nego tenkova. Pa da očistimo đubre i deponije, jako smo uprljali ovu predivnu zemlju.
Vi ste na groteskan način progovorili o problemu gej populacije u filmu “Parada”. Vidite li doprinos tome da su ljudi drugačije seksualne orijentacije ove godine prošetali bez incidenata?
- Ne znam baš za groteskan. Ja sam realista i to što je naša stvarnost komponovana u žanru tragične farse, nekada nalazim inspirativnim, a često doživljavam nepodnošljivim. Sećam se kada su “Rane” imale projekciju na festivalu u Čikagu, nakon filma je, tokom razgovora sa publikom, jedna Beograđanka koja je emigrirala pre više decenija, rekla: “Ovo nije moj Beograd i moja Srbija, ovo je snimljeno u studijima CIA u Americi.” Možda je, instiktivno, bila u pravu, na određen način. No, ja se ne udubljujem u kojoj smo meri krivi mi sami, a koliko neka, metaforička, CIA. Ja dokumentujem stvarnost. Tako je i moj poslednji film “Atomski zdesna” precizan dokument trenutka u kome žive narodi eks-YU. Što se “Parade” tiče, ne znam da li je uticala na homofobe u Srbiji, mi smo tvrd orah. Kažu mi da jeste uticala na mirne parade u Splitu i Budvi.
Čini se da mnogima nije do kraja jasan vaš politički angažman, pa još kod “obeleženog” SPS-a. Vi ste objašnjavali da je to došlo iz potrebe da se lično bavite politikom, ali bilo je i izjava da vam je “politika potrebna koliko i hemoroidi”.
Psiholog, urednik, slikar
Malo ljudi zna da ste vi pisali poeziju. Zbirka pesama “Knjiga akcione poezije” je bila priličan iskorak krajem 80-ih, napišete li kad neki stih?
- Bavio sam se raznim stvarima, bilo ih je toliko da sam na neke čak zaboravio, pa mi se desi da mi priđe neko i kaže “Čitao sam tvoje naučno fantastične priče u Siriusu”. Evo, i ti si me podsetio kako smo zajedno radili u “Studentu” gde sam bio urednik književne rubrike... Na studije režije sam otišao slučajno, bavio sam se i psihoterapijom kada sam završavao studije kliničke psihologije, pripremao sam se ozbiljno za prijemni na slikarstvo...
- Pa... eto, sami odgovoriste na pitanje, ovim dodatkom. Plus, SPS je partija koja se reformisala i distancirala u velikoj meri od bagaža 90-ih. Što se mene tiče, kako se odvijala zločinačka tranzicija u prethodnoj deceniji, nije ni morala mnogo da se distancira. Svakako je normalno da je neko ko je levičar, poželevši da se politički angažuje, pristupi Socijalističkoj partiji. Mislim da je kapitalizam zlikovačko društveno uređenje koje favorizuje najgore u čoveku i u prvi plan izbacuje pet procenata populacije koja ima poremećaj karaktera, sociopatski i psihopatski poremećaj ličnosti. To su društvene štetočine, lišene griže savesti i osećanja solidarnosti. Zato je u svojoj kratkoj istoriji socijalizam imao mnogo više benevolentnih vladara kojima je opšte dobro bilo prioritet no kapitalizam u tri i po veka postojanja. Nije ni mogao da ima, kada počiva na pohlepi. Dobro je imati neke ideale u društvu bez moralnog kompasa. No, u praktičnom smislu mene ova velika politika ne zanima. Interesuje me kulturna politika.
Koja je razlika između poslaničke klupe i rediteljske stolice?
- I stvaranje filma i zakona je kolektivan posao. Dobar reditelj je onaj koji pažljivo sluša dobre ideje svih svojih saradnika. Idealna skupština bi bila ona u kojoj se pažljivo razmatraju i prihvataju i dobri amandmani opozicije. Kvalitetno snimanje filma je ono kada su svi koncentrisani da kadrovi i scene budu što bolji, kada se bave suštinom, a ne perifernim stvarima. I rad Skupštine bi bio efikasniji kada bi bilo što manje digresija i međusobnih sukoba, a više usmerenja ka suštinskom. I dobri filmovi i dobri zakoni utiču na ljude.
Smeta li vam članstvo u partiji vladajuće koalicije da kritički promišljate poteze vlasti, što je poziv svakog umetnika?
- Voleo bih da imam priliku da na ovoj poziciji utičem na male, vidne, boljitke u oblasti koja me zanima, a to je srpska kultura. Sa stanovišta umetnosti, filmova, svi mi koji se tim poslom bavimo svesni smo da pokušavamo da ostavimo trag svojim delima na buduće generacije, godinama ispred nas, da ispričamo priče koje će nas nadživeti. U tom budućem vremenu, slabo će se ko sećati ove ili ma koje druge koalicije ili vlasti. Tako da, verujem, ovo su dve veoma različite stvari pa se ne mogu staviti u isti koš.
Krajem 90-ih ste znali reći kako smo život pretvorili u tragikomediju. Jednog dana mjuzikl, drugog crtani film, trećeg najcrnja drama... U kom žanru smo trenutno?
- “Tragična farsa”. Tim žanrom sam nazvao svoj poslednji film. A ja nisam pesimista, naprotiv. Sebe smatram optimistom, verujem u ljude i da će biti bolje.
Uskoro ćemo obeležiti četvrt veka lutanja - nacionalnog, državnog, ekonomskog...
Kažete da je neukusno kritikovati narod, ali ga nije baš lako ni abolirati, jer uzurpatori naših života često su imali prećutnu podršku naroda? Ima li kolektivne krivice?
- Kategorično, nema. Čovek je u svojoj biti dobro, humano i solidarno biće. Vlastodršci oblikuju narod po svom liku i meri sopstvenih ciljeva. Tanak sloj besramno bogatih oblikuje narod u skladu sa svojim interesima i pohlepom. Mislim da je stvar i u slučaju umetničkog i političkog delovanja identična. Ne možete biti uspešni ni u jednom od ove dve delatnosti ako nemate nepokolebljivu veru u dobrotu ljudskih bića.
Čini se da je vaš politički angažman i tolerantan odnos prema nekim stvarima iz tih devedesetih u stvari jedan, možda pervertiran vid protesta, jer su se murte pokazale u mnogo čemu gorim od kurti? Ili grešim?
- Ne volim da izazivam animozitet vaših čitalaca argumentacijom tvrdnji da su neke stvari 90-ih bile bolje. Većina naroda je teško živela u turbulentnim godina ratova, sankcija, nestašica. Ali, većina fabrika je radila, ljudi su imali osećaj svrhe i pored tih malih plata. Rad pruža osećaj svrhovitosti. To će vam reći milioni nezaposlenih kojima su tajkuni izvršili genocid nad nadama, idealima, dostojanstvom, grđe od najgorih ratnih zločinaca. Tokom devete decenije, državni aparat je bio dvostruko manji sa nebrojeno više stručnih ljudi. Naravno, nasleđe ozbiljne države i ozbiljne partije, Saveza komunista Jugoslavije. Spomenimo i kulturu, stotine bioskopa i domova kulture u najmanjim gradovima. Devedeset pet odsto zatvoreno je i devastirano tokom dvehiljaditih. Nazovite to paradoksom, ali za čitavu deceniju izbegli smo podjarmljivanje ljudskog roda globalizacijom i nasilnim pretvaranjem ljudi u nemisleće robove. Mnogo je lakše popraviti posledice NATO bombi. Posledice medijskog i “bolonjskog” bombardovanja i pretvaranja ljudi u bezdušne, sebične i pritupe individue može se pokazati ireverzibilnim.
