Izvor: Blic, 05.Jan.2015, 16:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beogradska premijera "Janje/Kokoš/Orao" 15. januara
Beogradska premijera jedne od najvećih regionalnih koprodukcija Janje/Kokoš/Orao biće izvedena 15. januara u Bitef teatru.
Jedna od najvećih regionalnih koprodukcija u proteklih petnaest godina, trilogija Janje/Kokoš/Orao imala je svoju premijeru i prvo reprizno igranje 5. i 6. decembra u Sarajevskom ratnom teatru.
Zajednička trilogija Internacionalnog teatarskog festivala MEŠ - Scena MEŠ, BITEF teatra i Zagrebačkog kazališta mladih, plod je saradnje na projektu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << "Stoleće jedne porodice koji finansira Evropska Unija kroz program Sarajevo 2014 i koji ima za cilj da doprinese obeležavanju 2014. kao godine prenošenja evropskih vrednosti i pomirenja.
Ova trilogija je jedinstven teatarski poduhvat na našim prostorima i mlade rediteljke Anica Tomić (Janje), Selma Spahić (Kokoš) i Ana Tomović (Orao) su na različite načine prikazale aspekte postkonfliktnih društava u kojima svi živimo sa ciljem da publika u celom regionu preispita odnos prema istoriji koja je zajednička, navode iz Bitefa.
Svoj teatarski put triologija je započela u Sarajevu i Zenici, beogradska premijera je zakazana za 15. a zagrebačka za 23. januar. Od februara do aprila meseca zakazana je turneja po Bosni i Hercegovini.
Predstava "Janje" u režiji Anice Tomić i prema tekstu Jelene Kovačić, posvećena je Zagrebačkom kazalištu mladih, tačnije maloj dvorani Miško Polanec zvanoj "Janje i jednom trenutku u vremenu koje službena istorija obeležava kao jedno od najvećih krvoprolića u istoriji ratova koji je zauvek promenio sliku Europe, ne samo teritorijalno, već i duhovno.
Rad na njoj krenuo je od pitanja šta se 1914. godine nalazilo na prostoru današnjeg ZKM-a. Tražeći odgovor na to pitanje najprije smo se obratile istoričarima, oni su nas uputili u državni i gradski arhiv. A tamo su nam se neprestano otvarali novi tragovi koji su nas sve dalje i dalje vodili u pokušaj rekonstrukcije tog prostora i vremena.
Na neki način predstava je postala i odgovor na pitanje imaju li prostori svoja sećanja i ostavljaju li ljudi koji u njima borave svoje tragove. Predstava "Janje pokušava pratiti neke pronadjene tragove, složiti celinu od detalja nekih ličnih istorija, anonimnih života o kojima je nemoguće čitati u udžbenicima.
U njenim temeljima stoga leži faktografija, imena, neki datumi, kao prva stepenica u pokušaju rekonstrukcije, ali istovremenoi nemogućnost rekonstrukcije pogleda, rečenice, misli, osećaja, svega onoga što se neuspešno opire zaboravu. Iako se bazira na dokumentarnim materijalima, njena priča danas više nema svedoka, njena je istina tek slutnja jednog vremena koje ne želi biti zaboravljeno.
Predstava neprestano balansira na granici fikcije i dokumentarizma, njena je istinitost krhka. Ne zanimaju je konkretni datumi niti istorijske istine, već sama pokušava rekonstruisati ljude koje okuplja samo jedna činjenica: da su se 1914. godine našli u istom prostoru u kojem danas sedi publika ZKM-a. Upravo u toj činjenici, činjenici deljenja istog prostora dogadja se jedan sasvim specifičan susret s istorijom, navode Kovačić i Tomić.
Predstavu "Kokoš" režirala je Selma Spahić, a tekst i dramaturgiju potpisuju Bojana Vidosavljević, Adnan Lugonić, Dario Bevanda. Tekst je uobličen iz glumačkih improvizacija osmišljenih po motivima "Velike beležnice" Agote Krištof.
Prvi svetski rat u kontekstu Sarajeva manje nas je zanimao kao skup istorijskih činjenica, a više kao niz toposa koji povezuju ratove proteklog stoleća. Umesto romantičarske evokacije rata, težište predstave je na slikama gladi, sebičnosti i nasilja, kao nusprodukata instinkta za preživljavanjem.
U istraživačkom procesu prikupljena je arhivska dokumentarna gradja koja se prvenstveno odnosila na informacije direktno vezane za način na koji rat suštinski menja život jedne zajednice, kako na društvenom, tako i na ekonomskom planu. Pozivi na regrutacije, svakodnevni izvještaji o cenama na pijaci i stanju na ratištu, upustva za mere zaštite u slučaju vazdušnog napada - samo su neki od dokumenata koji su nam pomogli u približavanju tadašnjim životnim okolnostima.
Narativna struktura predstave inspirisana je motivima iz romana "Velika bilježnica spisateljice Agote Krištof, jednako kao i minimalistički pristup gradjenju situacija i dijaloga. Na osnovu toga su osmišljene i situacije za glumačke improvizacije, iz kojih je nastao obiman dramski materijal po kojem je struktuiran i raspisan tekst predstave.
Bilo nam je važno preispitati, i ako je moguće, subvertirati okvir (produkcioni, konceptualni) u kojem predstava nastaje i prezentuje se. Pre svega, izbeći postmodernističku paradigmu neupitne porodice kao žrtve nemilosrdne istorije.
U predstavi je porodica itekako prisutna, ali kao monstruozna, nemoćna i suštinski pervertirana zajednica. Istorija i rat se u početku pojavljuju kao prirodne sile koje prete ulaskom u njihov privatni prostor, da bi se na kraju ispostavilo kako se u tom prostoru ti procesi ne samo prelamaju, već i nastaju.
Druga bitna stvar bila je odgovoriti na pitanje kako (i zašto?) tematizovati prošlost (već daleku?), pritom govoreći o našem vremenu. Formalno-narativni eksperiment kao metateatarska nadogradnja odgovora na to pitanje proizašao je iz promišljanja uloge pozorišta u prošlih sto godina, od naturalističkog teatra, preko gradjanskog pozorišta kao voajerističkog prozora u intimu likova realističke psihologizacije, do teatra participacije publike. Na taj način prošlost se priziva da bi progovorila o sadašnjosti, a medij postaje poruka.
Od Prvog i Drugog svetskog rata, pa do ratova 90-tih, istorija 20. i 21. veka na prostoru popularno zvanom Balkan, često se svodi na dve vremenske odrednice - ratno i postratno doba. U svakom postratnom periodu, znanom i kao mir, česte su tendencije revidiranja istorije i relativiziranja uzroka i posledica rata. Danas, kada već uveliko živimo neoliberalni kapitalizam, u kojem se istorija često postmodernistički svodi samo na ličnu interpretaciju dogadjaja, postaje važnije nego ikad reći istinu. Našu istinu, navode Drama Team B.A.D. (Bojana Vidosavljević, Adnan Lugonić, Dario Bevanda).
Predstavu "Orao" režirala je Ana Tomović prema tekstu Tvrdoglavog / Stubborn i Franca Ksavijera Kreca.
Gde je mesto ratnih vojnih invalida u miru? Da li imaju pravo na normalan život? Da li ih realan život uopšte treba?
U miru oni koji ne mogu da budu korisni, biće pre ili kasnije marginalizovani. Mi ovde pratimo agoniju njihove marginalizacije, taj postepeni proces zatvaranja vrata, osudjenost na sveden i nekvalitetan život. Vidimo njihovu nemuštost, njihovu agoniju, jer oni imaju želje kao i ranije, a ne mogu ništa da dobiju jer ih čak ni njihovi najrodjeniji ne gledaju istim očima.
Krec ogoljuje ljudske odnose do srži, i ljubav i porodične odnose svodi na puku ekonomiju. Surovost izražena kod onih koji mogu i nemoć kod onih koji ne mogu kod Kreca je dovedena do krajnjih granica. Iz tog beznađa, rađaju se zločini iz crne hronike kakve viđamo svaki dan, navodi Ana Tomović.
