Izvor: B92, 28.Dec.2011, 16:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anonymous - borci ili prestupnici
Svet razume akcije članova hakerskog udruženja kao uzimanje zakona u svoje ruke, zbog čega ih policije smatraju kriminalcima.
Termin haktivista nije nov, prvi put je upotrebljen još 1998, a nastao je kombinovanjem reči haker i aktivista. Njim se nazivaju ljudi koji putem neke maliciozne aktivnosti na internetu (provaljivanjem i rušenjem sajtova i kompjuterskih sistema, usporavanjem rada servera...) izražavaju revolt ili neko svoje, najčešće političko, mišljenje. Najpoznatiji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << haktivisti danas svakako su Anonymousi.
Na primeru najpoznatijih, Anonymousa, da li je reč o pukom internet aktivizmu ili o e-kriminalu. Tokom senzacionalne afere Wikileaks, kada su ušli u žižu javnosti usporivši rad servera nekih sajtova banaka, Anonymousi su svoj potez okarakterisali kao izraz revolta, svojevrsni bojkot institucija čije su sajtove uzeli na zub. Ako internet posmatramo na način da to nije virtuelni svet, već sasvim normalni dodatak realnom svetu (kao što je to odavno TV ili mobilni telefon), onda je očekivano da se i ovako značajan medij koristi u svrhu bojkota. Ali bitno je –kome i treba li prijaviti zakoniti bojkot na internetu i kako on zapravo može da izgleda.
Udruženje članova kakvo predstavljaju Anonymousi (bez nacionalnih boja, skupljeni sa svih strana sveta, bez „glave i repa”) teško može da se strpa u neki način klasičnog udruživanja. Da li su oni kakvo zločinačko udruženje? Nedavno su ponovo punili novine jer su pretili društvenoj mreži Facebook, ali i američkoj TV Fox, nezadovoljni izveštavanjem sa demonstracija „Okupiraj Volstrit” u SAD, čije su održavanje zdušno podržavali, a prekjuče su upali u Stratfor.
Međutim, retko ko je preneo vest da su napali i servere firme Freedom Hosting, oborivši pri tom 40 sajtova na tim serverima koji su sadržavali dečju pornografiju. Ko prati njihov Twitter nalog ili zvanični sajt, sigurno je zapazio saopštenje „da će uvek da reaguju na pojavu dečje pornografije”. Ako krenemo logikom „sve je to lepo i pohvalno, momci, ali ste možda ugrozili neku istragu koja traje oko tih sajtova”, činjenica je da ti sajtovi postoje godinama i iz nepoznatog razloga do sada nisu zatvoreni. Dakle, čak i kad učine dobro delo, o kom ćuti većina medija jer nije dovoljno senzacionalno, treba razmisliti da li su oni uzeli zakon u svoje ruke ili svima ukazuju na ono na šta društvo pogrešno reaguje ili ne reaguje.
Haktivizam je pojava koja je svojstvena internetu i koja će sigurno biti sve masovnija u budućnosti. Kada se sve uzme u obzir – iako Anonymousi prilično redovno prijavljuju svoje buduće akcije, to svakako ne može da se tretira kao da su „oficijelno prijavili štrajk”. Sigurno ne bi ni dobili dozvolu, čak i da postoji neko da im je izda.
Državni aparati razumeju akcije Anonymousa kao uzimanje zakona u svoje ruke pod geslom „kad već niko neće”, zbog čega ih sve policije sveta smatraju kriminalcima. A i teško da iko može da predupredi akcije zbog „bezglave” strukture organizacije, već samo može da sanira štetu posle njih i post festum ih juri. A s obzirom na to da većina ozbiljnih sajtova ima rezervnu kopiju i da se sajt najčešće vraća u normalu za 24 časa – vidi se da je cilj više ukazivati na greške u društvu a manje načiniti štetu.
Pitanje „Ko upravlja internetom?” razmatrano je po knjigama, simpozijumi su organizovani na ovu temu, čak i pod okriljem UN. Jasno je da Internetom ne upravlja neki pojedinac, institucija ili vlada, i nema globalno važećeg internet zakona. On nema granice, i u svakoj zemlji se tretira kao nacionalni resurs kojim upravlja država, a koja na svom internet prostoru propisuje zakone i pravila.
Ovo je često nedelotvorno s obzirom na pomenutu globalnost, a pogotovu zato što postoje velike razlike u zakonima država. I ako internet počinioca uhvate, privešće ga lokalna policija zemlje u kojoj živi i optužiće ga po zakonima koji se uglavnom razlikuju od zemlje do zemlje.
.jpg)
