Izvor: Blic, 12.Jan.2015, 14:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aja Jung: Nemam vremena za umor i tugu
Naučila sam da scena ne trpi umorne i tužne. Umem da sakrijem sve što me boli, da hodam uzdignute glave, kaže Aja Jung.
Beogradski festival igre, na kom godinama učestvuju velike zvezde, doživeće 12. izdanje na proleće (23. mart - 9. april), a Aja Jung pored Festivala vodi i Nacionalnu fondaciju za igru. Najavljuje da nas ove godine očekuje najbogatiji program dosad - 16 predstava u Beogradu, dve u Novom Sadu i po jedna u Pančevu i Vršcu.
- Sjajne trupe dolaze, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa produkcijama koje su na svim top listama svetskih kritičara. Beograd će posetiti Jirži Kilijan, Karla Frači, Murad Merzuki... Festival uživa poštovanje u svetu, možda veće nego kod kuće, ali je i to rezultat koji raduje. S druge strane, imamo ovde publiku, medijsku podršku i prijatelje. Odgovornost je opravdati poverenje.
Ima li smisla baviti se baletom ovde?
- Verujem da isto pitanje može da se postavi arhitektama, pravnicima, inženjerima, novinarima… U normalnom svetu, preduslove za uspeh ima onaj ko završi škole, ko je sposoban, pametan i radan, dok se u Srbiji diplome kupuju, glupost i lenjost nagrađuju, a bitange postaju uzori. Balet ne poznaje prečice. Školovanje igrača traje osam godina, i samo najuporniji stižu do cilja. Ta deca su ovde prekobrojna, jer naši ansambli funkcionišu po burazerskim principima, a ugovori traju doživotno.
Šta je rešenje?
- Odlazak je jedino rešenje, i to mnogo ranije u odnosu na druge profesije. Žao mi je što nemam mogućnosti da uspostavim funkcionisanje jedne baletske kompanije po svetskom modelu, sa mladim ljudima. Tužno je koliko se pokvareni mehanizam opire vremenu i logici, koliko neradnika hrani, koliko izostanak kompeticije i kompetencije ubija svaku kreativnost. Nije da nema novca, ili da se nije ulagalo, već je pitanje kako se i na šta trošilo. Sve gubi smisao ako ne dopustite pun zamajac najboljima, ako ne umete da izaberete kvalitet, ako
Surovost
Kao prethodnica Festivalu igre, već u januaru nas očekuju Dani igre u Kinoteci (28. januar - 1. februar) sa zanimljivom selekcijom dokumentarnih i igranih filmova, kao i izložba fotografija Aleksandra Antonijevića, dobitnika nagrade Vip poziva. Jedan od vrhova ovog mini-festivala je ostvarenje „Prva pozicija“, priča o surovosti baletske profesije.
nemate onu dozu hrabrosti koja tera napred, ako ne postoji kapacitet da se dobaci dalje od ograde ove male, zlom popločane avlije.
Živeli ste u Americi, Grčkoj... Vaš suprug zbog posla boravi u inostranstvu, da li razmišljate da dignete ruke od svega, preselite Festival, i opet odete u inostranstvo?
- Nažalost ili na sreću, nemam vremena da organizujem sebe. Dan je prekratak. Ako bi ostalo malo prostora da zastanem i razmislim, sigurno bih promenila mnogo toga i učinila svoj život lagodnijim. Rođena sam u Beogradu, iz koga Beograđani odlaze ili odumiru. Kao i mnogi urbani predstavnici moje generacije, i ja bih volela da hodam po lepim i čistim trotoarima, uživam u dobroj pozorišnoj ponudi, putujem jeftinim vozovima i avionima, jedem kvalitetnu hranu, omogućim svojoj deci dobre škole... Međutim, još sam ovde, nadam se i plivam sa osmehom.
Čini se da deca u Srbiji koja se interesuju za balet nemaju dovoljno prostora da vežbaju, uče i izvode svoje predstave?
- Pre pet godina je počela sa radom Baletska škola pri Nacionalnoj fondaciji za igru. Već godinu dana se programi za profesionalne klase odvijaju u našem prostoru u Kolarčevoj ulici. Misija fondacije jeste da popularizuje umetničku igru u najširem smislu, ali i da talentovanoj deci omogući rad sa najboljim pedagozima. Nedavno su naše dve učenice osvojile izuzetan plasman na baletskom takmičenju u Milanu.
Ima li interesovanja za balet?
- Sigurno je da je estradizacija Srbije doprinela da sve manje ima onih koji sanjaju uz muziku Čajkovskog, a sve više onih koji vrckaju na arlaukanje pevaljki koje napadaju sa svih TV kanala. Neverovatno je do koje mere gladan i izmučen narod ume da uživa u detaljnim izveštajima sa masnih slava, preskupih rođendanskih žurki i egzotičnih putovanja kojekakvih bezvrednih likova, a koliko malo prostora ima za onu decu koja po nekoliko sati dnevno vežbaju balet, violinu, harfu… Želim da verujem da se stvari mogu promeniti, jer ako vrhunske programe savremene igre godišnje poseti preko 18.000 ljudi, to znači da postoji i neka druga vrsta. Ugrožena, ali prisutna
