Izvor: BKTV News, 19.Feb.2013, 14:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako spasiti izgubljeno?
Premijer Dačić, Hašim Tači i gospodja Ešton nastavljaju razgovore. Bije se bitka da Srbija dobije datum za pridruživanje Evropskoj uniji. Mislim da sam precizniji kada kažem – „datum“, a ne za sudbinu Kosova i Metohije. Na kašičicu se javnosti saopštava šta je faktički već izgubljeno istinsko nerpiznavanje „nezavisnosti“, kako >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << je shvaćenoj u Prištini, u odnosu na ono kako SAD i EU već čvrsto veruje da su utemeljili budući status KiM, i naše tvrdnje da se Kosova i Metohije nikada nećemo odreći.
Verujem i dalje, da se odista nećemo odreći Kosova i Metohije, ali da će ko zna koliko decenija proći, posle sto godina oslobadjanja od Osmanilijske vekovne okupace, da ovo izvorište srpske državnosti i duhovnosti, dobije status sa kojim će biti zadovoljne obe strane – srpska i albanska! Pogotovo status u kome će i biti osiguran miran i siguran život Srba, koji će ostati da žive na tim prostorima.
Srbija je ranije okupacijom, porazima na vojnom polju, mirovnim konferencijama u evropskim prestonicama ili njihovim predgradjima, uglavnom gubila, a ponekad i dobijala delove svoje istorijske teritorije. Ovog puta sama sebe je gurnula u zagrljaj onih koji imaju svoj interes i koji nije podudaran sa našim.
I to je tema koja se otvara već trinaest godina i koja se vrti oko iste stvari – kada smo faktički izgubili Kosovo i Metohiju. U smislu – šta je to: deo Srbije, nešto zajedničko ili nezavisna. Čime se stvara još jedna albanska država na Balkanu! A vladajuće mišljenje uglavnom zavisi od vladajuće stranke, a ne od realnosti. I u tome je naša tragedija.
Mnogi su skloni da sve „pripišu Miloševiću“, iako je on jedini pokušao da Kosmet brani i po cenu rata. Ostali se uljuljkuju u samozadovoljstvu da su preduzimali maksimalno što su mogli, ali ne priznaju da im je „tepih ispod nogu“ izvlačen taman onoliko koliko je velikim silama sa Zapada odgovaralo da ih ne skinu sa vlasti pre nego što od njih uzvuku maksimum u tom trenutku.
I tako dolazim do onog što sam tvrdio neposredno posle Petog oktobra, ostavljajući solidnu dozu rezerve da možda i preterujem. A reč je o tvrdnjii da su svi lideri DOS-a morali Šestog oktobra da odlete u Vašington, Berlin, Pariz i London i zatraže da i se i Srbiji priznaju njene „avnojevske granice“. Umesto toga njih je zaslepljivala želja za lustracijom ljudi iz prethodnog režima.
Zašto sam tako mislio – pa ti na zapadu su bili njihovi duhovni i finansijski mentori u rušenju ranije vlasti. I umesto obećanja, ako je ono bilo istinito, na koje se pozivao i pokojni premijer Djindjić, da im je Berlin obećao dve milijarde maraka ili dolara pomoći za oporavak Srbije, pravi nacionalni i patriotski izazov je bio – Srbija u svojim garnicama i sa svojim državnim suverenitetom ili vraćaju mandat „osvojene vlasti“! Šta će im vlast sa obogaljenom Srbijom. To je bilo pravi izazov Šestog oktobea, zar ne ?!
Sada se bije bitka za izgubljeno – vreme, teritoriju ili čak i autonomiju Srba i drugih nealbanskih manjina u okviru neke teritorije koja ko zna koliko će se dugo ponašati kao nezavisna, iako nema status članice Ujedinjenih nacija.
Teška i bolna situacija za pobednike iz majskih izbora, onih koji nisu bili medju pobednicima Petog oktobra! Čak je kasno i za realnu i dobru ideju Bogoljuba Karića i njegovog Pokreta SNAGA SRBIJE iz predsedničke kampanje 2004. godine, kada je predlagao da EU, radi mira na Balkanu i prevazilaženja svih strahota gradjanskog rata, primi istovremeno i prekoreda sve zemlje Balkana . Tada bi bile rešene mnoge granice, a i pogubni nacionalizam ostao bez ideološke potpore.
Mirko Stamenković
Tweet
