Izvor: Vostok.rs, 17.Feb.2013, 19:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Projekat“ Kosovo - 5 godina posle
17.02.2013. -
Većina srpskih medija, 7.februara ove godine je prenela vest : „Predsednica Kosova Atifete Jahjaga ocenila je da je to bio sastanak sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem bio prvi sastanak kao predsednika nezavisne i suverene države.“ Nakon istog tog sastanka, održanog dan ranije u Briselu, Tomislav Nikolić, predsednik republike Srbije je izjavio da bi priznanje Kosova bila poslednja >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << stvar koju bi on učinio.
Ipak, čini se da srpske vlasti, korak po korak idu ka priznavanju „srpske južne pokrajine“. Sadašnja vlast je svojevremeno, kao opozicija kritikovala prethodnu zbog politike prema Kosovu. Podsetimo, deviza prethodnika je bila „i EU i Kosovo“. Danas je sve jasnije da ta politika nije urodila plodom i da sadašnja vlast bez obzira na svoje izjave, ipak dela ka tihom, ali sigurnom priznanju. Ipak, pomenimo i nedavne reči ambasadora Srbije u Rusiji Slavenka Terzića, da Srbija nije spremna da prizna nezavisnost Kosova radi ulaska u Evropsku uniju. Ambasador je dodao da evropski partneri ne razumeju u potpunosti problem uništavanja srpskog kulturnog nasleđa na KiM, no bez obzira na to, Srbija se sprema za članstvo u EU. Da li su ove izjave kontradiktorne ili pokazuju zrelost srpske spoljne politike?
Ovu emisiju „Okrugli sto“ smo upravo posvetili temi - samoproglašenje nezavisnosti Kosova, 5 godina posle, kakvo je stanje sada i kakva se budućnost može očekivati.
O onome šta se dešavalo nakon 17.febraua 2008. godine, govore Jelena Ponomarjova, profesorka na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose, kao i Čedomir Antić, istoričar, jedan od lidera studentskih protesta krajem devedesetih u Srbiji, a danas predsednik Naprednog kluba.
- Kao i pre 5 godina, kada je većinsko albansko stanovništvo Kosova i Metohije uz podršku i podstaknuto od strane zapadnih lidera i različitih struktura proglasila nezavisnost ove srpske pokrajine, nazvavši je „Republika Kosovo“, ta novonastala tvorevina predstavlja nekakvu fantomsku državu.Obzirom da je ova tvorevina nastala kao rezultat, odnosno, nakon agresije SAD i NATO protiv suverene države, ona ne može biti ništa drugo do struktura koja služi interesima svetske vrhuške, konkretno radi se o nekoliko desetina kraljevsko- aristokratskih i bankarskih porodica, koje kontrolišu osnovne globalne finansijske tokove i delatnost multinacionalnoih kompanija. Republiku Kosovo je pravilnije nazvati Projektom, obzirom da je ona eklava međunarodnog kriminala, ilegalnog biznisa i latentnog terorzima. U tom smislu Kosovo je odličan primer mafijaško- terorističke države i nalazi se rame uz rame sa Avganistanom, (koji je uzgred bio jedna od prvih koja je priznala Kosovo), Kolumbijom, Sudanom, Somalijom..Ne bi trebalo zanemariti mišljenje Džona Laflanda (britanskog novinara i naučnika, člana britanskog Helsinškog odbora za ljudska prava).- da je „suverenitet Kosova- ništa više od fikcije: realna vlast se nalazi u rukama službenika EU i vojske NATO“.
Sličnog je mišljenja i gospodin Antić:
- Samoprograšena albanska država na Kosovu i Metohiji u ovom trenutku je mnogo bliže punom međunarodnom priznanju nego što je to bilo 2008. godine. Ona naravno nije postigla onaj uspeh koje je njeno rukovodstvo očekivalo da će Kosovo postići. Nažalost, ne mogu da kažem da velike sile koje su štitile kosovsku nezavisnost a pre svega mislim na SR Nemačku, SAD, Veliku Britaniju,Francusku i Italiju da su one imale iluzija oko toga da Kosovo neće biti potpuno priznato.
Albanska kosovska država nije uspešna država, ona ima velike političke probleme, ona ima velike unutrašnje podele, ona ne može da se suoči sa nasleđem ratnih zločina, ona ne može da se suoči da unutrašnjim problemima, ona može da funkcioniše na ujedinjenju koje je zasnovano na mržnji prema srpskom narodu i prema plebiscitarnom negativnom odnosu prema zajedničkoj istoriji Srba i Albanaca. Međutim, to ne može dugo tako.
Sa druge strane treba reći da Srbija tokom tih proteklih, evo sada već 5 godina lutala, da ona nije bila načisto kakvu politiku da vodi i da je vodila politiku forme, da je formalno štitila Kosovo i Metohiju u sastavu i nije imala nameru da Kosovo vrati u svoj ustavni poredak, posebno ne Albance da vrati u ustavni poredak. Ta je politika bila nepromišljena, u prvo vreme bila je nepopustljiva a tek posle, na izborima definisana na jedan drugi način, to je politika popuštanja i slepog koloseka posle onih šest principa koji nikada nisu primenjeni, šest principa neke vrste kondominijuma makar nad delom Kosova i tog novog samoproglašenog Kosova. Nakon lutanja vezanog za ono savetodavno mišljenje koje je Srbija tražila od UN odnosno Međunarodnog suda u Hagu koje je negativno završeno po Srbiju, mi smo danas došli u poziciju da je većina država članica UN priznala nezavno Kosovo. Srbija je sada zaštićena od strane Rusije i Kine koje ipak načelno podržavaju Srbiju, ali nisu spremne ništa dalje da urade sa tim i došli smo dotle da su razne vlade, mislim na prethodnu vladu Cvetkovića mada to čini i Dačićeva vlada suštinski postepeno priznale punu državnost Kosova.
Sada kada budu uvedene granice, kada bude postepeno ukinuto ono što je ostalo od srpskih ustanova na Kosovu a to nisu paralelne ustavnove, to su ustanove koje su jedine demokratske i legane u krajevima severnog Kosova gde Srbi čine više od 90 odsto stanovništva, ostaće samo pitanje međunarodnog priznanja.
Da li se i u kojoj meri poštuju prava Srba na Kosovu i Metohiji?
Reč dajemo gospodinu Antiću:
- Prvo treba reći da se ona ne poštuju u onoj meri u kojoj je to obećano. Pre svega, dovoljno je pogledati samo statistike povezane za nasilje na Kosovu. Dakle, jedini verski progon u Evropi u 21. veku dogodio se na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004.godine. Tom prilikom je srušeno 2500 kuća, oštećeno i srušeno 26 crkava i manastira, ubijeno je 19 ljudi. I nikada nisu albanske vođe kažnjene zbog toga a oni su to sproveli, to je bio klasičan pogrom kao nad Jeverejima u 20. veku u raznim evropskim državama. Drugo, oko 940 Srba je od 1999. godine do danas do završetka ratnih aktivnosti ubijeno na Kosovu. Treba samo radi poređenja reći da na prostoru Srpske Krajine je ubijeno 85 Srba posle završetka rata iz 95. Godine. U toj Krajini koja je tretirana kao „nedemokratska“ država koja je „progonila“ Hrvate, sve zajedno Srba i Hrvata tokom 4 ili 3 godine koliko je postojala Srpska Krajina ubijeno je negde 3 puta manje nego što su u miru pod zaštitiom, u situaciji u kojoj su oni bili navodno zaštićeni od strane NATO i UN, koliko je sada Srba ubijeno na KiM. Srbima su data neka prava kada je reč o posebnoj zastupljenosti u kosovskoj Skupštini itd.
Međutim vidi se da i velike sile i Albanci sada rade na tome da Srba podele, oni su na kraju uspeli da izvedu na izbore jedan broj Srba negde oko 20-30 odsto na jugu Kosova, preostalih Srba oko pedesetak hiljada a nekada ih je bilo oko 200 hiljada. I taj mali broj Srba koji je izašao, okupljen je oko snage koja potpuno odana albanskom rukovodstvu na Kosovu. Preko njih se vrši ta tzv. zaštita manjinskih prava. Srbi se nisu vratili na Kosovo, više od dve trećine Srba koji su nekada živeli na Kosovu danas su interno raseljena lica, to su programi sa KiM u centralnu Srbiju i na sever Srbije.
Jelena Ponomarjova govori na istu temu:
- Očigledno je da u uslovima mafijaško- terorističkog režima nema nikakvih garancija da će ljudska prava srpskog stanovništva biti poštovana. Kosovski Srbi su se voljom beogradskih vlasti našli na milost i nemilost sudbini. Zaštiti Srbe od bivših pripadnika OVK, na čelu sa Tačijem, Haradinajem i Čekuom, praktično je nemoguća misija. Na jugu su već rešili problem izbeglica- kao i uvek uz pomoć nasilja i pretnji. Od 250 hiljada Srba koji su izbegli sa Kosova, vratilo se svega 10%. Sudbina povratnika je neizvesna- oni nemaju nikakva prava na svojinu, a perspktiva pronalaska posla je ravna nuli. Sistematski napadi Albanaca na nacionalnoj osnovi, pljačka, paljenje kuća- za Srbe su postali svakodnevica. Ubistvo porodice Jevtić u Talinovcima je pravi primer, kako se Priština odnosi prema onima koji žele da se vrate svtinjama i ognjištima predaka. Ima mnogo slučajeva, kada su se srpske izbeglice vraćale na Kosovo, ali su zbog nasilja, ponovo odlazili. Srbi južno od Ibra su obespravljeni i nemoćni, proces njihovog povratka je nemoguć. Ministar za pitanja izbeglica u vladi Kosova Radojica Tomić, govori da ako Srbi na severu pokrajine još i uživaju pažnju srpske vlasti, onih 100 hiljada koji žive južno od Ibra sada se osećaju potpuno napuštenim. Svakim danom preti sve veća opasnost da će „probelm Severa“ biti rešen tako što će Haradinaj, Tači i Čeku deliti pravdu i rešavati pitanja preostalih Srba. Onda će srpska pokrajina potpuno biti „očišćena od Srba“.
Gospodine Antić, zašto, po Vama, zapadne sile uporno zatvaraju oči pred korupcijom i kriminalom koji cvetaju na KiM?
- Postoje podaci da je višestruko povećana trgovina drogom od kako je uspostavljeno nezavisno Kosovo.Međutim, ja bih rekao da tu postoji i još nekoliko drugoh razloga. Prvi i ključni razlog bio je taj da SAD i SR Nemačka imaju svoje interese u regionu. Ti interesi su vezani za mnogo šire odnose, odnos prema Ruskoj Federaciji, odnos prema Bliskom Istoku. Sa jedne strane su očigledno procenili da im jedno takvo Kosovo da bi te svoje interese zaštitili. Jedno vreme najveća kasarna, najveća baza NATO na jugu Evrope bila je upravo nedaleko od Uroševca na Kosovu. Drugi razlog je potrba da se dokaže islamskom svetu da po sredi nije borba protiv islama, da po sredi nije neki krstaški rat u Avganistanu, Iraku, Libiji i jednog dana Siriji možda. Tako da tu uvek mogu da predstave te muslimanske narode kakav je albanske krvi, bošnjačke. Narode koje oni štite iz principa, istina ti narodi ne mogu da povedu politiku protiv SAD na Balkanu mada postoje primeri nekih terorističih aktivnosti posebno u Americi koje su pokrenuli neki ljudi sa Kosova, ili u Sarajevu nedavno gde je bošnjak napao američku ambasadu. To je bio razlog da se dokaže da SAD imaju jedan pošten ili makar blagonaklon odnos prema muslimanima. Treći razlog je bio taj što Srbija u doba Miloševića nije znala šta sa Kosovom da uradi.
Zanimljiv je stav i Jelene Ponomarjove:
- Trebalo bi primetiti da su mnogi američki službenici, bilo oni ranije, ili oni koji su trenutno angažovani na Kosvou, vlasnici ili suvlasnici niza kompanija, najpre onih koji se bave telekomunikacijama i energetikom. Tako je general Vesli Klark, inače glavnokomandujući NATO snagama tokom bombardovanja Srbije, sada vlasnik kanadske energetske komapnije koja aktivno koristi ugalj i produkte sintetičkog goriva sa Kosova.
Kompanija Medlin Olbrajt vlasnik je 75% firme K-Telekom. Faktički, Meldin Olbrajt je monopolista što se tiče telekomunikacija na Kosovu.
Američki mediji tokom nekoliko meseci ukazuju na učešće bivših službenih lica u procesu privatizacije, kao i investiranje na Kosovu- zarad dostizanja poslovnih i ličnih intersa. Priština je, po svemu sudeći, jedini grad nasvetu, gde se ulica Boba Dola preseca sa bulevarom Bila Klintona.
Osim toga, za razliku od Srba, albanski politički lideri bave se idejom „Republike Kosovo“ tokom mnogo decenija. Albansko društvo „Oganj“ u Bostonu postoji već 120 godina, a da ne govorimo o Prizrenskoj ligi, koja deluje u SAD od 1962.godine i oba udruženja imaju isti cilj- otcepljenje od Srbije. Prema podacima novinara, na lobiranje, samo u SAD kosovski Albanci svake godine troše 15 do 50 miliona dolara.
Širenjem albanizacije na Balkanu, rešava se još važno pitanje- uklanjanje poslednjeg saveznika Rusije, što znači i konačno istiskivanje Rusije iz ovog regiona.
Nakon sastanka Nikolić-Jahjaga-Ešton, predstavnik Evropskog parlamenta za pitanja Kosova Ulrike Lunaček je pozvala preostalih 5 članica EU da konačno priznaju nezavisnost Kosova. Kako ovo komentarišete?
Jelena Ponomarjova odgovara:
- Trojni susret je trajao oko 50 minuta, održao iza zatvorenih vrata, u kabinetu šefa evropke diplomatije Ketrin Ešton,u zgradi na trgu Šumana u Briselu. To je, kako je rešeno bio prvi sastanak, a to znači biće ih još.
Po rečima anonimnih briselskih diplomata, predsednici moraju da „inspirišu premijere na nastavak dijaloga u konstruktivnom smislu i prema novim kompromisima“. O kakvim „novim kompromisima“ je reč, ako su praktično svi prethodni pregovori pri posredovanju EU, vodili samo ka tome da srpska strana čini ustupke
Nije tajna, da albanski rukovodioci Kosova priželjkuju potpisivanje dokumenta čija bi glavna uloga bila da obaveže Srbiju da se ne protivi stupanju Prištine u članstvo UN.To bi faktički označavalo da je Beograd priznao nezavisnost. To da se od Srbije očekuje „ne-protivljenje“ prijemu Kosova u UN, i potom sve druge međunarodne organizacije, izjavio je jedan od „arhitekata iz senke“ balkanske politike SAD profesor Danijel Server. No, po njegovim rečima, čak i u slučaju da Beograde pristane na normalizaciju odnosa sa Kosovom, ona neće postati član EU ni u narednih deset godina. Kako bi Srbija od Brisela dobila makar datum za početak pregovora o evriontegeraciji, srpska vlada će morati „da uspostavi diplomatske odnose i razmeni ambasadore sa Kosovom“.Tako da se može napraviti zaključak: učešće predsednika Srbije na sastanku je Briselu bilo neophodno kako bi svojim autoritetom ubedio kosovkse Srbe da prihvate briselske dogovore o mehazimu naplate poreza i carina na severu Kosova i funcionisanju specijalnog fonda za severne delove pokrajine. I ne samo to.
Rukovodstvo Srbije je ubeđeno, da proces pregovora o Kosovu protiče u skladu sa Platformom koju je usvojila Narodna skupština. Po rečima Ivice Daćiča, stvaranje spcijalnog fonda u koji će se akumulirati carinske, poreske i druge takse koje se ubiraju preko prelaza Jarinje i Brnjak, predstavlja „prvi korak na putu ka autonomiji za Srbe na severu Kosova“. Prema informacijama kosovskih medija, stranama nije pošlo za rukom da rgulišu ključno pitanje- ko će pravno biti nadležan za ovaj fond. Prema verziji Beograda, odgovarajući mehanizam predviđa da ova „pogrnična“ novčana sredstva i takse neće napuštati teritoriju Kosova- drugim rečima, ovaj će novaac kontrolisati kosovski Srbi. Ipak Hašim Tači insistira na drugoj verziji, prema kojoj će ova sredstva pravo ići u „konsolidovani budžet Kosova“, a odatle će ponovo ići na sever preko specijalnog fonda . Za Prištinu je ovo ključno. Predstavnici kosovskih vlasti ne sumnjaju da će se EU u potpunosti solidarisati sa ovim stavom.
Gospodine Antić, dajemo Vam reč...
- Naravno to je jedna od velikih nepravdi koja je pogodila Srbiju i od nas se očekuje da ozvaničimo nepravdu. Dakle, ako KiM nisu naši ako smo ih izgubili ako nemamo pravo na njih zašto se od nas očekuje da prvi priznamo nešto što većina sveta ne želi da prizna. Zašto te velike i moćne sile tako dugo to sve vode? Zašto nisu rekli 1999. godine da su vam to silom oduzeli mi ćem sad tu učiniti šta želimo. To je neka vrsta nasilja koja u sebi ima elemente patologije ima elemente sadizma. Pogledajte prvo ko podržava iz SAD i iz SRNemačke albanske zahteve da se naše carske lavre da se naši manastiri nastali u 11.-14. veku i koji su pod zaštitom UNESKO postanu kosovsko nasleđe. To je pokušaj da se radikalizuje srpsko društvo, to je pokušaj da se uništi svaka ideja o zajedničkom životu Srbije i Albanaca. To je pokušaj da se uništi ustvari čak i mogućnost demokratske države Kosovo. Postoje neke strukture u Americi i u SR Nemačkoj koje žele da se Srbija potpuno raspadne.
I za kraj, recite nam kako Vi vidite budućnost Kosova i Metohije?
Gospodine Antić:
- Kosovo i Metohija su etnički oštećeni. To je bila multietnička sredina čak i u vreme Miloševićevog režima koji nije bio demokratski. Dakle u njoj nije bilo nasilja ili ga nije bilo previše. To je sad jedan nasilan režim i vode ga ljudi koji su pod sumnjom za najteže zločine i za najveći kriminal. I to je velika sramota na licu SAD i SR Nemačke. Posebno Nemačke koja bi kao država, koja je ipak u prošlosti činila nešto za šta su se kasnije izvinjavali, davala garancije okolnim narodima i to očigledno samo Srbima nije davala takve garancije. Mislim da će Kosovo biti etnički očišćeno, plašim se da nećemo moći da očuvamo čak ni sever Kosova i Metohije. Srbi će dobiti neku samoupravu, pa će to kasnije biti ukunuto i ja se bojim da na Balkanu neće biti mira dok balkanske države ne budu porazile velikoalbanski šovinizam i uništile mogućnost stvaranja velike Albanije. Dakle, Albanci imaju pravo, a to je moje duboko uverenje, na svoju državu i imaju to pravo na KiM ali mora postojati kompromis. Ako se otima Srbiji 12 odsto njene teritorije, ako se Srbiji otima deo njenog naroda onda se ne može očekivati da Albanci budu jedini narod na Balkanu koji nigde nije manjina. Pogledajte samo kako funkcioniše Albanski nacionalni pokret u Preševu i Bujanovcu, dobili su samoupravu i ogroman novac, više stotina miliona evra su dobili i one su okružene siromašnim srpskim opštinama koje ne dobijaju taj novac. Oni su neprekidno na pragu pobune, oni imaju podršku velikih sila, imaju podršku nevladinih organizacija koje ovde dobija ogroman novac kako bi destabilizovali Srbiju i srpsku državu i osporili ona prava srpkog naroda koja imaju svi drugi narodi na Balkanu. Prema tome, ja se plašim da ćemo mi biti suočeni sa jednim nastajanjem, ne samo da će biti stvorena velika albanska država nego će svaki problem te, jednog dana, ujedinjene albanske države biti objašnjavan kao posledica slovenske okupacije iz prošlosti i činjenica da najbolji, najlepši, najstariji i najpametniji, najbogatiji narod na svetu je bio tlačen od strane divljih varvarskih Slovena. To će na kraju morati da dovede do sukoba i koji će dovesti do kraha Velike Albanije.
Jelena Ponomarjova govori o svom viđenju budućnosti Kosova:
- Budućnost je lako predvideti i ona je tužna. Naravno, nikakvog povratka na staro neće biti, odnosno ova pokrajina neće ponovo biti srpska. Istorijski, će naravno uvek biti srpska, i ne samo u istoriji, već i u dušama ne samo Srba, već i onih ljudi koji znaju ovu zemlju, koji misle na nju i o njoj brinu, a u tom smislu i veliki broj građana ruske Federacije.
Ali, formalno, Zapad nikada neće dati tu teritoriju, jer je tu uloženo isuviše mnogo novca. Dovoljno je setiti se američkih baza koje su tamo već sagrađene i to, nezabarivmo, po poslednjoj reči tehnike. I glavno je to što će Kosovo odigrati veoma važnu ulogu u budućnosti Balkana, a čak možda i čitave Evrope. Imajući u vidu poslednje inicijative, kao što je Evroazijska unija, mislim da će to biti važna tačka.
Mislim, da neće biti nikakvog povratka autonomije za srpski, severni deo pokrajine.
Šta više, bojim se širenja konflikta, mislim tu najpre na srpske opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Već sada se može čuti: „dajte da razmenimo te teritorije ili dajte da formiramo autonomiju jer tamo je većinsko albansko stanovništvo“. I to mene, naravno, veoma plaši. I još jedan važan momenat o kome se retko govori- britnaske strukture ulažu mnogo novca kako bi mladi Albanci na jugu centralne Srbije, učili srpski jezik. U tu svrhu se otvaraju otvreni fondovi, škole, kursevi itd. I to sve vodi tome, da će kroz nekoliko godina albanci reći da su se oni integrisali u strukture Srbije kao nacionalna manjina.
Naravno, tu je velika uloga i Rusije, koja je dozvolila da uopšte dođe do ovoga, imam u vidu događaje iz 1999.godine i potonje. Ali, tada je vlast u Rusiji bila drugačija, drugi ljudi su bili na čelnim pozicijama. I oni su dozvolili da se tako postupa sa Balkanom. Ali, da, trebalo bi se plašiti za dane koji dolaze. Trebalo bi se potruditi, učiniti sve moguće da se makar sačuva onolika državnost, kolika sada postoji.
Jovana Vukotić,
Izvor: Glas Rusije
