Izvor: Kolektiv.co.rs, 14.Okt.2014, 14:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nagrađeni graditelji nove topionice: Branislav Pejić

„Posao je težak ako ga ne znaš“   Najteže i najsporije je bilo provlačenje panela, jer nas sedam-osam treba da se poreda, kako bi se panel provukao između skela i konstrukcija i došao na svoje mesto. – Najviši objekat koji su pokrivali visok je 40-45 metara. – Za ovu nagradu kvalifikovali su me moje iskustvo i zalaganje – kazuje Pejić RTB. – Treća nagrada za najbolje radnike podizvođačkih firmi na projektu „nova topionica“ u septembru otišla je u ruke Branislava Pejića („Trnići Invest“) iz Zavidovića u BiH. Ovaj kršni 57-godišnjak, po zanimanju automehaničar, od 1977. radi kao limar. Prvo zaposlenje našao je u „Krivaji“ iz Zavidovića, i tu je radio sve do1992., kada je rat sve prekinuo. Posle strahotnih ratnih godina vratio se u Zavidoviće (centralna Bosna), jer „lepšeg mesta na svetu nema, a iz reke Krivaje vodu možeš piti“. Najpre se latio privatnog posla, ali je nakon izvesnog vremena prešao kod „sadašnjeg gazde“, i tu je već 12 godina. Sa „Trnići Investom“, firmom koja se pretežno bavi tzv. pokrivačkim radovima (postavljanje krovova i fasada od lima), gradio je i ulepšavao zgrade u Beogradu, Novom Sadu, Podgorici. . . A, onda je došao red na Bor. Kaže da se odlično seća prvog panela koji je istovario kod Fabrike sumporne kiseline pre tačno dve godine. - Posle smo prekidali posao, ali poslednja tri-četiri meseca smo stalno na gradilištima nove topionice i fabrike sumporne kiseline. Iz moje firme, zavisno od potreba, 15-20 radnika je stalno prisutno na oba gradilišta. Pokrivamo zgrade, a što se tiče većih, posao privodimo kraju. Ostala je još jedna i neki sitniji poslovi da se završe. Najteže i najsporije je bilo provlačenje panela, jer nas sedam-osam treba da se poređa, kako bi se panel provukao između skela i konstrukcija i došao na svoje mesto. Nije nama težak panel (od lima i mineralne vune), dizalica ga podiže, ali naše je da ga usmerimo gde treba i da se pritom ne ošteti. I opasno je – najviši objekat koji smo pokrivali visok je 40-45 metara i to je najveća visina na kojoj smo radili – kazuje Pejić. Za našeg sagovornika, kako sam tvrdi, u limariji nema ničeg nepoznatog. Prvi lim počeo je da postavlja davne 1977. godine i to radi do danas. Na našu opasku da je dobro ispekao zanat, šeretski odgovara da ga je i „prepekao“. – Posao mi nije teško pao, jer ga radim celog života. Nijedan posao nije težak ako ga znaš, naprotiv težak je ako ne znaš da ga radiš. Zato smatram da su me za ovu nagradu kvalifikovali moje iskustvo i zalaganje. Ali, ovde su mi najteže pali dimovi što dave“. Ne manje teže od već pomenutih, Branislavu pada i odvojenost od porodice koju terenski rad neminovno donosi sa sobom – od supruge u Zavidovićima, ćerke koja studira u Banja Luci. Ali, još jedan član porodice Pejić je u Boru – sin koji, takođe, radi na gradilištu nove topionice. Iako je završio za bravara, i on se bavi limarijom. – Video da tata dobro zarađuje, pa rešio da mu se pridruži.

Nastavak na Kolektiv.co.rs...