Izvor: KovinEkspres.rs, 19.Okt.2010, 13:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

“Čudo u Šarganu” u četvrtak u Kovinu

Pozorište KUD 'Karadžić' iz Loznice gostovaće u Kovinu u četvrtak 21. oktobra sa pozorišnom predstavom Ljubomira Simovića „Čudo u Šarganu“, jednim od najpoznatijih domaćih dela pisanih za teatar. Lozničani će nastupiti u pozorišnoj sali Doma Kulture, a prodaja i rezervacija karata po ceni od 100,00 dinara može se obaviti putem telefona 742-592 ili lično u Centru za kulturu od 08 do 20 sati. „Čudo u Šarganu“ je pre desetak godina igralo i kovinsko Amatersko pozorište >> Pročitaj celu vest na sajtu KovinEkspres.rs << i ostavilo impozantan utisak na publiku. Ukoliko želite nešto više da saznate o ovoj predstavi, u nastavku teksta možete pročitati prikaz profesora Petra Marjanovića. TRAGIKOMEDIJA SAVREMENE OSEĆAJNOSTI 'U svojoj drami ČUDO U ŠARGANU - čiji se osnovni tok radnje zbiva u nedavnoj prošlosti, u krčmi na periferiji Beograda - Simović je uspeo da ostvari verodostojnu sliku načina života, mišljenja i naravi Srbijanaca, služeći se relativno ograničenim uzorkom likova. Svi oni, uglavnom, pripadaju društveno zapuštenom, nedovoljno obrazovanom i moralno nestabilnom sloju ljudi koji su se, u ovom vremenu višestruko presečenih ljudskih komunikacija, našli u raskoraku između sela i grada, i koje je humani život mimoišao. Simovićeva drama govori o jednoj od najsumornijih pratilja čovekova života - patnji. Pri tom ga ne interesuje pobunjenička, herojska, prometejska patnja, nego ona nametnuta, koja čoveka ponožava, a ne vidi joj smisla i razloga. U tom svetu nema ljubavi i iskrenosti; svak sledi samo svoju priču, ne sluša sagovornika. Naše vreme nije vreme razgovora. Zato se Simoviću veruje, jer današnji gledalac, godinama zatrpavan nedelotvornim onespokojavajuće bezličnim frazama (a u suštini često opakim i pogubnim), oseti poverenje i radost kad shvati da je mogućno 'da postoji neka drugačija pamet', i da se o dužnostima čovekovim i pravu na sreću može razmišljati u duhovnim prostorima postojanije i opštije humanosti. U ČUDU U ŠARGANU osobno dramaturško sredstvo je jezik, koji nije samo istrument sporazumevanja. Bogata leksika, igre rečima, humoristički paradoksi i obrti, osobeni su ritam i ukrštaj slobodnog i rimovanog stiha ovde određuje socijalne i istorijske modele, način i strukturu mišljenja. U govoru Simovićevih likova prepoznajemo sebe, kolege sa posla, susede s njiva i drugare iz kafana. To je jezik sveta koji živi nimalo lak život, obeležen siromaštvom duha, prazninom svakodnevnice i odsustvom duhovnih ambicija (one se iscrpljuju u potrošačkom mentalitetu, snovima o hrani, odevanju i nameštaju). Simović nepogrešivo zapaža njihove postupke i manire: njegovi likovi, čim sednu u voz, odmah se izuju i stave hranu u krilo, pljuju na pod i podriguju, pričaju 'sve' o sebi, svojima, prijateljima i susedima, žale se na zdravlje, pokazuju upute, nalaze i rezove od raznih operacija, kritikuju vlast (ali oprezno), a vrhunska 'estetika' zadovoljstva su im novokomponovana muzika i fudbalske utakmice...' Petar Marjanović, profesor

Nastavak na KovinEkspres.rs...