Izvor: Radio Dunav, 04.Okt.2024, 14:31
„РУСИ И УКРАЈИНЦИ У КОМШИЛУКУ- НАША НОВА РЕАЛНОСТ“
Како Срби гледају на Русе и Украјинце у Србији: Пример Апатина
Од почетка рата у Украјини 2022. године, Србија је постала уточиште за више од 300.000 Руса и 50.000 Украјинаца. Иако су велики градови попут Београда и Новог Сада примарне дестинације за већину ових миграната, мањи >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Dunav << градови, као што је Апатин на северу земље, све чешће постају њихов избор. Апатин, варошица са 27.000 становника на обали Дунава, са својом дугом мултиетничком историјом сада дочекује нове становнике — Русе и Украјинце. Како их локално становништво види и да ли се нови суграђани уклапају у заједницу, сазнајте у наставку?
Слободан Рајић, предузетник из Апатина, од почетка има позитиван став према миграцији Руса и Украјинаца. „Ми Срби имамо дубоку емпатију према људима који су претрпели рат. И сами смо прошли кроз нешто слично током деведесетих, па лако разумемо њихове муке,“ почиње Рајић, упоређујући садашње прилике са сопственим искуствима током ратова на простору бивше Југославије. Он верује да долазак ових људи доноси бројне предности, како културне, тако и економске.
„Они доносе са собом не само своју историју и традицију, већ и огромно професионално искуство. У Апатину сада имамо Русе који су професори, ветеринари, архитекте, инжењери, ИТ стручњаци, па чак и уметници. То је невероватно, јер доносе нове идеје и перспективе које и нама могу помоћи да се развијамо”. Рајић верује да су овакве промене добре за град, и да могу само позитивно утицати на локално тржиште рада, као и на културни живот у варошици. „Чујем да су неки од њих покренули сопствених посао овде, и то је нешто чему се радујемо. Више нових бизниса значи и више посла за наше људе”, истиче он.
Вања Цар, туристички радник, блиско сарађује са Русима који су дошли у Апатин. „Радио сам са неколико њих у протеклих годину дана и морам рећи да су веома професионални, посвећени и раде без пуно “буке”. Они су тихи, али вредни. Често их видите како шетају по граду или проводе време са породицом, али када је реч о послу, немају конкуренцију”, прича Цар.
Цар истиче да је важно схватити да је за многе Русе и Украјинце ова ситуација дубоко лична. “Они нису само мигранти који траже посао, већ људи који су изгубили домове, можда и пријатеље или породицу. То је траума коју носе са собом. Због тога се трудим да им будем подршка, јер знам колико је тешко почети изнова у потпуно новом окружењу”. Такође наглашава да Срби, као народ који је и сам преживео ратове и избеглиштво, природно показују солидарност и емпатију према онима који су морали да напусте своје домове.
“Имамо толико заједничких тачака. Њихова православна вера, језик који је сличан нашем, и њихова култура чине да се осећају као код куће. С друге стране, њихове различите животне приче и културне навике обогаћују нашу заједницу,” објашњава Цар. Ипак, он истиче да многи Руси имају одређену дистанцу у почетку, али да се временом све више уклапају и постају део друштва.
Вељко Цветићанин, економиста из Апатина, указује на неке економске изазове које доноси миграција. „Тржиште некретнина је доживело праву експлозију. Раније су куће овде биле релативно јефтине, али сада видимо значајан пораст цена због потражње од стране Руса који покушавају да се населе,“ објашњава он. Иако сматра да ово може бити позитивно у смислу улагања у локалну економију, Цветићанин напомиње да то ствара и проблеме за младе локалце који сада теже долазе до сопствених некретнина.
“Управо због тога морамо балансирати између улагања која доносе новопридошлице и потреба наше локалне заједнице. Није лако, али мислим да ћемо успети да пронађемо начин да сви профитирају”. Осим тога, Цветићанин верује да, иако Руси и Украјинци доносе економске прилике, њихова укљученост у друштво је кључна. „Потребно је време да се уклопе, али верујем да са подршком коју им пружамо, многи од њих могу постати важан део наше заједнице”.
И док се у већим градовима Руси и Украјинци углавном запошљавају у ИТ сектору и великим компанијама, у мањим местима као што је Апатин, њихов допринос је видљив на другим нивоима – од уметности и културе до предузетништва и локалних иницијатива.
Милош Поповић, тренер Одбојкашког клуба Апатин, подсетио је на сличне изазове које је српски народ пролазио током деведесетих година. Он је истакао да смо као народ проживели сличне судбине и да је наша обавеза да разумемо и прихватимо оне који су сада у сличним околностима. “Много тога се издешавало на овим просторима током ратова у Босни и Херцеговини и Хрватској. Наш народ може да саосећа са њиховим проблемима, и морамо им пружити максималну подршку”, рекао је Поповић.
Што се тиче интеграције у спортским клубовима, Поповић је нагласио да је Одбојкашки клуб Апатин већ примио седам девојчица из Русије и Украјине, узраста од првог до петог разреда основне школе. “Оне су се заиста лепо уклопиле. Имамо сада две нове девојчице које не знају српски језик, али говоре руски. Трудимо се да се осећају прихваћено, да долазе са осмехом на тренинг и одлазе задовољне. Наш циљ је да им помогнемо не само у спорту, већ и у социјализацији са другом децом”.
Поповић је такође истакао важност улоге локалне самоуправе у пружању подршке овим људима како би се задржали у Србији. “Ако су изабрали Србију као свој нови дом, морамо им обезбедити услове да се овде осећају безбедно и да виде своју будућност. То би било добро и за њих и за нас, како за локалне самоуправе, тако и за Србију”.
Посебно је истакао значај људи који су пристигли у Србију, укључујући медицинске стручњаке као што су пулмолози, кардио хирурзи и педијатри. “Када једно мање место попут Апатина добије такве људе, то је прави благослов. Њихово знање и искуство могу много допринети нашем друштву,” нагласио је Поповић, додајући да је важно искористити њихове вештине на начин који ће користити и њима и локалној заједници.
Поповић је приметио и економски утицај присуства миграната, истичући како су цене некретнина порасле у местима попут Новог Сада и Београда, што указује на то да они не само да остају, већ и улажу у своје нове заједнице. “Њихово присуство је добро за нашу економију”.
На крају, Поповић је похвалио дисциплину деце која су се придружила његовом клубу, приметивши да су руска деца усредсређена и посвећена тренинзима, без икаквих проблема у понашању. “Деца из Русије су дисциплинованија него наша, ниједном нисмо имали проблеме са њима на тренингу,” закључио је Поповић.
Милорад Мрђа, просветни радник са дугогодишњим искуством у раду са децом, пружио је дубљи увид у значај подршке руској заједници у Србији, посебно кроз образовни систем и спортске активности.
„Ми смо историјски везани за нашу браћу и мајку Русију, како ми волимо да кажемо. Још је патријарх Павле рекао да Србија треба да свеже свој мали чамац за велики руски брод. Ово нема везе са политиком – овде се ради о братству и помоћи у тренутку када је нашим руским пријатељима тешко. Суочени смо са великим изазовом, и наша дужност је да помогнемо браћи Русима тако што ћемо им обезбедити најбоље могуће услове да овде опстану, а ако Бог да, и остану.
Када је реч о деци, која су често први амбасадори интеграције, језичка баријера је готово неприметна. Деца се баве спортом, а у мојој школи има неколико руских ученика. Ми, просветни радници у основним школама, трудимо се да се та деца осећају као код куће. Неки од њих већ су постали део наших породица, и морам рећи да уколико дође време да се они врате у Русију, осећамо велику емотивну повезаност и да ће нам бити жао што одлазе”.
Мрђа истиче да је подршка деци у спорту такође важна компонента интеграције: „У нашем Карате клубу ‘Партизан’, руска деца тренирају бесплатно. Трудимо се да им помогнемо и пружимо подршку, јер је често довољна само лепа и људска реч како би се осећали добродошло. Када је у питању језик, пратио сам контакт између наше и руске деце. Често сам сведок формирања пријатељстава не само међу децом, већ и међу породицама. Већ су се створила дубока породична дружења и блиске везе”.
Говорећи о високообразованим Русима који су стигли у Србију, Мрђа сматра да је неопходно створити услове за њихов професионални ангажман: „Међу њима има много стручњака – од лекара и професора, до универзитетских предавача. Њима треба омогућити да овде раде и имају равноправан статус. Неопходно је да се на нивоу локалне самоуправе и државе иницирају конкретни кораци у циљу њиховог запошљавања. Многи од њих већ одлично говоре српски језик, тако да нема значајних препрека”.
Он додаје да су Срби посебно способни да разумеју патњу руских избеглица: „Ми смо, а посебно Личани, врло добро упознати са осећајем губитка дома и имовине. Сви који су претрпели такве губитке током ратова разумеју шта значи кренути из почетка. Ако неко може да разуме Русе, онда смо то ми – народ са Кордуна, Лике и Крајине”.
Мрђа се такође осврнуо на могућности које Апатин нуди за пријем нових становника: „Наш град је последњих година изгубио око 6.000 становника, и нажалост, немамо прецизне податке о томе колико је међу њима било стручњака. Због тога је важно да примимо нове људе, а посебно нам је потребна подршка у медицинском сектору, који је тешко погођен недостатком стручних кадрова. Надам се да ће држава препознати ову ситуацију и покренути иницијативе да се овим људима помогне и омогући им да се овде запосле. На крају крајева, Руси су потребни нама, а ми можемо бити од помоћи њима”.
Мрђа је завршио поруком која одражава дубоку личну и националну емпатију: „Драго ми је што су Руси дошли, али ми је жао што их је невоља натерала на то. Сада када су овде, требало би да се осећају добродошло и да им помогнемо колико год можемо. Често кажем да, ако не бих био Србин, волео бих да будем Рус – то је моја дубока емоција. Верујем да многи у Србији деле то осећање и да наше чврсте везе са Русима могу бити кључне за опстанак”.
Јасна Павићевић, директорка Основне школе “Жарко Зрењанин,” детаљније је говорила о изазовима и искуствима са којима се школа суочила од доласка ученика руског порекла, као и о мерама које су предузете како би се та деца што лакше интегрисала у нови образовни систем.
“Први ученици који су нам стигли били су брат и сестра, један у првом, други у трећем разреду. Тада је постало јасно колики је стрес за ту децу прелазак у потпуно ново окружење. Највећи изазов је био језик. Они нису знали српски, што им је додатно отежавало праћење наставе. Међутим, ми смо одмах приступили проблему тако што смо ангажовали учитељице које су познавале руски језик. Оне су обновиле своје знање како би што боље комуницирале са децом и помогле им да се лакше прилагоде. Данас у школи имамо 30 ученика руског порекла који су распоређени од првог до осмог разреда”.
Она додаје да је Министарство просвете брзо реаговало у вези са потребама деце из Русије. “Министарство је увело афирмативне мере које су од великог значаја, посебно за ученике који долазе у осми разред и суочавају се са завршним испитом и уписом у средњу школу. То је велика помоћ за децу и њихове родитеље, јер им омогућава да без стреса наставе своје школовање у Србији. Међутим, завршни разред полажу редовно, али се веома пажљиво бирају школе које они желе да упишу како би им се испуниле жеље и помогло у њиховој будућој каријери”.
Један од најважнијих корака који је школа предузела у овој школској години јесте организација додатне помоћи за руске ученике. “У сарадњи са Рускињом, др. Ајом Тинбајевом, која је доктор математике и предавала је на московском универзитету, покренули смо иницијативу за организовање додатне наставе. Она је изразила жељу да волонтира и помогне овој деци у учењу математике и других предмета. Овај вид подршке биће одржаван у поподневним терминима, а родитељски састанак за родитеље руских и украјинских ученика биће организован како бисмо се договорили око термина и видели колико ће родитеља бити заинтересовано”.
Јасна Павићевић наглашава да је интеграција руских ученика у школски систем протекла без већих потешкоћа. “Системи су донекле слични, али постоје и разлике. У Русији, основношколско образовање траје девет година, што може да створи проблем када деца дођу код нас у седми разред, а нису имала предмете попут хемије и физике. Родитељи понекад траже да њихова деца похађају један разред уназад како би лакше савладала градиво. Упркос томе, сарадња са родитељима је на веома високом нивоу, а деца се брзо уклапају у наша одељења. Школа обезбеђује бесплатне уџбенике за њих, а раде и по ИОП1 програму, што значи да се градиво и наставни материјал прилагођавају док не савладају језик”.
Павићевић истиче да ученици руског порекла учествују у свим активностима школе. “Прошле године су наша руска деца учествовала у приредби поводом Дана школе, а то је била одлична прилика за интеграцију. Деца су брзо савладала језик и уклопила се у наше друштво. Често смо мислили да ће им овај прелазак бити велики стрес, али се чини да су га они поднели боље него њихови родитељи. Наш циљ је да им омогућимо да се осећају добродошло и да заволе нашу школу, град и земљу”.
На питање о повећаном приливу ученика, Павићевић објашњава: “Иако је прилив руских ученика донекле поправио ситуацију, ми на жалост и даље губимо ученике на годишњем нивоу. Некада смо имали 2700 ђака, а сада их је само 1050. Имамо капацитет и наставни кадар да примимо далеко већи број деце, и било би сјајно да се вратимо на старе бројке”.
Она такође истиче да школа има веома брз и ефикасан систем за упис нових ученика. “Када нам се нови ученик јави, он већ следећег дана може да почне са похађањем наставе. Не чекамо да сва документа буду завршена, већ их уписујемо у систем, а касније решавамо питања око јединственог образовног броја и привременог ЈМБГ-а. То је веома важан корак јер осигуравамо да деца не губе време и да што пре буду део система образовања”.
Закључујући, Павићевић је нагласила да су руска деца веома дисциплинована, одлични ученици и да имају јак осећај одговорности према школским обавезама. “Наша деца их радо прихватају, лепо се друже, и мислим да су у том погледу донели позитивну енергију у наше одељење. Ниједан наставник није пријавио проблеме са новопридошлом децом, а њихова способност да брзо науче српски језик је изузетна. Иако понекад могу бити под стресом због великог преласка, генерално су одлични ђаци, дисциплиновани и жељни знања”, истакла је Павићевић.
Пројекат „Руси и Украјинци у комшилуку – Наша нова реалност“ суфинансиран је од стране Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства”.
“перевод на русский”
