Izvor: Danas, 19.Okt.2015, 10:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Viđeniji navijači na ratištu
Odlazak "viđenijih navijača" u rat u Hrvatskoj i Bosni takođe je uslovio smanjene aktivnosti na fudbalskim stadionima.
Takva situacija se, međutim, može posmatrati i iz drugačije perspektive. Naime, politička instrumentalizacija navijačkog pokreta s kraja osamdesetih i s početka devedesetih godina je raspadom Jugoslavije ispunila svoj cilj. Kada su navijači ostvarili svoj zadatak kao predstavnici "nacionalne avangarde" i dobrovoljci u različitim vojnim i pre svega paravojnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << formacijama, potreba za njihovim angažmanom naglo je prestala. Režim Slobodana Miloševića je u tom periodu vodio na momente krajnje ambivalentnu "nacionalnu politiku", koja se protezala od političke i vojne potpore otcepljenoj Republici Srpskoj Krajini i Srbima u Bosni i Hercegovini, do potpunog uskraćivanja podrške. Zastupajući zvaničnu tezu kako "Srbija nije u ratu", vlast je meandrirala između jasno nacionalističkih pozicija "odbrane i zaštite srpskog življa preko Drine" i negiranja bilo kakve umešanosti u konflikte u susednim državama. Milošević je za države zapadne Evrope i SAD predstavljao čas "balkanskog kasapina" čas "strateškog partnera", odnosno "garanta mira i stabilnosti na Balkanu", kako je tadašnji predsednik Srbije okvalifikovan nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini u decembru 1995. godine. Svesno ostajem na veoma površnoj slici događaja iz devedesetih godina, nemajući pretenzije da u ovoj knjizi šire ulazim u pitanja uzroka rata na prostorima bivše Jugoslavije, i karakter režima u Srbiji. Prevashodno mi je cilj da osvetlim određene karakteristike političkih prilika u SR Jugoslaviji i Srbiji u tom periodu, i to samo onoga što se može dovesti u direktnu vezu sa dešavanjima u fudbalu i oko njega.
Dok je zvanična politika države u tom trenutku i tvrdila da Srbija nije u ratu, svima ostalima, pa i fudbalskim navijačima, bilo je više nego jasno da u ratovima u susedstvu učestvuju mnogi građani Srbije, dobrovoljno ili prisilno. Zbog toga je raspoloženje navijača prema Miloševićevoj vlasti postalo jasno negativno već sredinom devedesetih godina. Ako je nacionalizam koji je promovisao njegov režim samo nekoliko godina ranije mogao da računa na, ako ne otvorenu simpatiju navijača, onda bar na njihovu prećutnu podršku, Miloševićeva "izdaja" krajinskih i bosanskih Srba, kako se to percipiralo u "patriotskom" delu javnosti, bila je kap koja je prelila čašu i okrenula navijače protiv režima. Potpuno ukidanje podrške Srbima u otcepljenim oblastima Hrvatske, uoči akcije hrvatske vojske pod nazivom Oluja u avgustu 1995. godine, nakon čega je velika većina srpskog stanovništva bila prinuđena da izbegne u Srbiju, tumačeno je kao Miloševićeva izdaja srpskih nacionalnih interesa. Na sličan način, uskraćivanje podrške lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću i uvođenje tzv. "blokade na Drini" u leto 1994. godine, ljudi koji su u tom ratu učestvovali ili su ga podržavali nisu posmatrali nimalo blagonaklono, a to je važilo za mnoge članove navijačkih grupa u Srbiji.
S druge strane, fudbalski navijači, ma koliko ih vlast kojoj više nisu bili potrebni ignorisala, nisu preko noći izgubili ranije stečeni politički i patriotski kapital. Stadion, kada je jedanput uključen u politiku, ostao je veoma važna politička instanca, a poruke koje su odatle dolazile i dalje su pažljivo osluškivane u javnosti.
Već prilikom izbijanja velikih protesta u Srbiji 1996. godine, različite navijačke grupe su se, doduše ne i zvanično, pridružile demonstrantima koji su zahtevali priznavanje rezultata lokalnih izbora na kojima su tadašnje opozicione partije osvojile većinu u mnogim gradovima Srbije, što je vlast htela da izbegne. Jedna od glavnih parola iz tog perioda, "'Ajmo, 'ajde, svi u napad" bila je zapravo navijačka pesma, široko prihvaćena na severnoj tribini stadiona Crvene zvezde.
Nastavlja se
