Izvor: Danas, 19.Jun.2015, 12:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Interesovanje za engleske obaveštajce
A opet, ko zna. Možda se Tanić odavno okuražio i šeta se u novom telu i staroj duši i pomalo nam se smeška u prolazu. U to malo verujem.
Priča o njemu počela je sedamdesetih godina prošlog veka. Tanićev otac, stari komunista, dobar čovek i ugledni rukovodilac u to vreme, družio se i sa drugovima iz Udbe, što tada nije bila jeres. Štaviše, druženje sa udbašima tada je značilo da je ličnost od integriteta, važna karika sistema. I tako jednog dana dođe vreme da >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << drug otac potraži posao za svoga sina. A sin Ratomir, gde bi, nego u Udbu. Geni su čudo. Ne bi on kao otac, ne bi da dodaje loptu Udbi, on bi kod njih da zajedno šutiraju u gol.
Drugovi iz Udbe su rekli da može, ali da se mora poštovati procedura, duga i temeljna. Proverava se sve do trećeg kolena, mora se utvrditi i dan kada je majku za sisu ujeo, rekli drugovi. Ono za sisu, reče srećni otac, zna sigurno kad je bilo, krvnički je ujeo. Srećom po majku, dobro je prošla. Tanićeva navika da ujeda ljude izgleda nikada nije prestala.
Ali, ne lezi vraže, isprečili se zdravstveni problemi i drugovi rekli da Tanić ipak ne može da radi u Službi. Međutim, Ratomira misao da bude deo Udbe nikada nije napustila. Znao je da, ako ne može da uđe u Udbu, postoje i drugi načini da im se pridruži.
"U redu je ono sa zdravljem, nekako je i osetljiv, ali ima osećaj za našu stvar. Neprijatelja oseća na kilometar. Hrabar je, ako treba direktno će na neprijatelja. Verbalno je jak, ideološki potkovan. Probajte ga!", zavapio je otac.
I drugovi iz Udbe ga probali, ali kao saradnika. Prvo je osluškivao damar komšija, pa razvlašćenu buržoaziju, pa i ibeovce pristigle sa Golog otoka. Operativac pred penzijom, čiji je saradnik bio, predade Tanića mlađem kolegi koji je sredinom sedamdesetih došao u Udbu.
U predvečerje višestranačja u Srbiji, Tanić počinje intenzivno da kontaktira ljude iz takozvane kategorije unutrašnjeg neprijatelja. Nekako u isto vreme ostvaruje kontakte i sa obaveštajcima iz zapadnoevropskih zemalja. Tada praktično i dobija status saradnika SDB. Ne sećam se tadašnjeg pseudonima, ali početkom devedesetih godina njemu se, iz određenih razloga, menja pseudonim i dobija novi - Rabin. Od tada pa do polovine 1999. godine Tanić je u kontraobaveštajnim vodama i koristi se u kontroli zapadne agenture na teritoriji Beograda.
U vreme eskalacije terorizma na Kosovu i Metohiji za Tanića, to jest Rabina, pojačano počinje da se interesuje engleska obaveštajna služba. Sve to nas tada upućuje na prve ozbiljnije opreze u saradnji sa njim. Dobro nam je bila poznata, još iz davnih vremena, ta sklonost Engleza da utiču na unutrašnja politička zbivanja u našoj zemlji, posebno u momentima koji su se popularno nazivali - istorijskim dešavanjima. Već mnogo ranije pripremljenu kompromitujuću dokumentaciju za Tanića dopunjavamo povremenim merama tajnog praćenja, kao i stalnom kontrolom telefonskih razgovora. Ponovo proučavamo sve što je ranije davao o stranim obaveštajcima i posebno analiziramo njegove veze sa Englezima.
Tada i otkrivamo njegovu vezu sa engleskim obaveštajcem DŽordžom Bazbijem i vidimo da polako naginje na englesku stranu. Samo što je počela malo ozbiljnija igra, kako se to kaže u našem žargonu, sa Englezima, ja odlazim 1. januara 1999. godine u penziju. Šta se posle toga događalo saznaću 2001. godine, kada se vraćam u Službu. Čim sam se vratio ministar policije Dušan Mihajlović mi se požalio da se savetnik njegove političke partije Nove demokratije, Ratomir Tanić, zagubio negde u belom svetu i da mu se javio telefonom koji dan pre, iz neke nepoznate zemlje.
"Ne sme da se vrati u Srbiju, na smrt je isprepadan. NJega su za vreme NATO bombardovanja kidnapovali pripadnici SDB, držali ga u nekom podrumu nekoliko dana", saopštava mi ministar sa puno saosećanja za Tanićeve nevolje.
"I ženu su mu kidnapovali i držali je kao taoca, zato što je trebalo da gostuje u jednoj TV emisiji. Pripretili su mu da, ako tamo ne kaže ono što su mu oni rekli, likvidiraće je", nastavlja ministar budno motreći kakav će utisak njegova priča ostaviti na mene.
"Virnite profesore", obraća mi se ministar, "u te vaše dosijee, pa me obavestite šta se to sa njim događalo. Zvaće me večeras, a ja ću pokušati da ga ubedim da se vrati. Možda je preterao. Pa nije valjda moguće da ste vi takva služba da ljudi i posle pada Miloševića nemaju snage da se vrate u Srbiju", zaključuje ministar uz ironičan osmeh, kao da nikada nije radio u Službi.
Nastavlja se
