Izvor: Blic, 03.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Falsifikatora iz zatvora vadi ministar
Falsifikatora iz zatvora vadi ministar
Ubistvo policajca Dragana Radišića, početkom februara 1996. godine, bilo je jedna od prelomnih tačaka u radu beogradske policije. Likvidacija poštenog inspektora, koji je svoja saznanja o umešanosti ljudi iz 'službe' u neka ubistva saopštio svojim nadređenima, prema mišljenju Marka Nicovića, nekadašnjeg načelnika beogradske kriminalističke policije, predstavlja trenutak kada su njeni, nekada veoma efikasni i uspešni pripadnici, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << počeli da sprovode takozvani beli štrajk. Kasnija ubistva dvojice visokih policijskih rukovodilaca, za koje su postojale javno izrečene sumnje da su upetljani u poslove iz sive zone, samo su potvrdila povezanost vrha centralizovane vlasti i policije sa podzemljem. Zbog toga, kriminalistički policajci su se sve manje bavili ozbiljnim radom, a sve više vodili računa kako da sačuvaju sopstvene glave.
O nekadašnjoj snazi, obaveštajnoj mreži i saradnji beogradske policije sa kolegama u inostranstvu svedoči i hapšenje Dimčeta Kristovskog, načelnika odeljenja za borbu protiv droge skopske policije. Njega su 1986. godine zbog prodaje zaplenjenog heroina uhapsili kriminalistički inspektori iz Beograda i osuđen je na 15 godina zatvora.
- Sarađujući sa kolegama iz zapadnih zemalja dobili smo informaciju da Krstovski drogu koju zapleni daje 'svojim' kriminalcima da je prodaju na Zapadu. Po dogovoru sa nama, policajac iz Nemačke je došao kod njega, predstavio se da želi da kupi drogu i Krstovski je 'pao' na delu. Zauzvrat, naši policajci su na sličan način išli u Nemačku ili Italiju glumeći kupce droge i pomažući hapšenja tamošnjih kriminalaca - priča Nicović.
Domaće podzemlje sredinom osamdesetih, objašnjava Nicović, nije bilo slabo i činili su ga uglavnom ljudi koji su se 'školovali' na Zapadu. Uprkos uvreženom uverenju da je većina kriminalaca bila u inostranstvu, Nicović kaže da su mnogi od njih obavljali razne poslove u Jugoslaviji.
- Glavni poslovi bili su šverc i prodaja droge, oružana razbojništva, krađa automobila, krijumčarenje tehnike i falsifikovanje novčanica, a bilo je i međusobnih ubistava. Međutim, zahvaljujući dobrim obaveštajnim izvorima, kriminalistička policija ih je držala pod kontrolom, kako u zemlji tako i u inostranstvu - kaže Nicović.
Jedan od najvažnijih razloga uspešnosti policije, smatra Nicović, bila je njena decentralizacija. U to vreme, kriminalistički policajci iz cele Srbije nisu, kao danas, odgovarali samo jednoj osobi - ministru unutrašnjih poslova.
- Tokom svog najblistavijeg perioda, od 1973. do 1990. godine, beogradska policija je za rezultate svoga rada odgovarala Skupštini grada koja je obezbeđivala novac, stanove i druga sredstva za policajce. Tako je bilo i u Somboru, Šapcu, Nišu, Kragujevcu i drugim gradovima. Prednost decentralizacije je što kriminalci ne mogu da korumpiraju nekoliko hiljada policijskih rukovodilaca u mnogo malih centara. Međutim, takva organizacije je, zbog manipulacije i mogućnosti veće kontrole, svesno promenjena donošenjem novog Zakona o ministarstvu unutrašnjih poslova 31. januara 1990. godine. Sve informacije su išle ka ministru i od ministra, a on je odlučivao o svakom pojedinačnom hapšenju. Pametni kriminalci su vrlo brzo shvatili da treba ići ka vrhu MUP-a i da je dovoljno korumpirati nekoliko ključnih ljudi da bi se imale sve najvažnije informacije - objašnjava Nicović.
Drugi deo promena u MUP-u, prema Nicoviću, bilo je uklanjanje policajaca koji nisu želeli na takav način da sarađuju i dovođenje novih, manje sposobnih rukovodilaca. U to vreme na čelo Resora javne bezbednosti došao je Radovan Stojičić Badža, za šefa DB-a postavljen je Jovica Stanišić, a na mesto ministra unutrašnjih poslova Zoran Sokolović.
- Policijsko je pravilo da vrediš onoliko koliko su profesionalno teški slučajevi koje si radio. Novi ljudi na čelu MUP-a, naročito Stojičić i Sokolović, nisu imali nikakvu profesionalnu težinu. Sokolović uopšte nije bio policajac, a Stojičićevo napredovanje zasnivalo se na tome što je za vreme demonstracija 9. marta čuvao Miloševića. U kontaktima sa veštim kriminalcima koji su godinama 'pekli zanat' u inostranstvu, takvi policajci su, umesto da ih kontrolišu i od njih izvlače informacije, brzo potpali pod njihov uticaj. Jednom prilikom dugo smo radili i uhapsili falsifikatora veoma poznatog u domaćem podzemlju, ali je ubrzo stigao nalog od Sokolovića da ga pustimo, uprkos dokazima koje smo imali. Rekao je da će on to srediti, ali nikada ništa nije bilo. Kasnije smo saznali da su kriminalci kojima je taj falsifikator bio potreban vršili pritisak na vrh MUP-a da bude pušten. Toliko su bili moćni - iznosi neke manje poznate detalje Nicović.
Jedna od prvih žrtava takve situacije bio je Dragan Radišić, inspektor Odeljenja za krvne i seksualne delikte SUP-a Beograd, koji je 1. februara 1996. u ulazu svoje kuće ubijen iz zasede, automatom sa prigušivačem. Radovan Stojičić Badža, koji je za manje od dve decenije od pozornika na Tašmajdanskom parku napredovao do ministarske pozicije, likvidiran je 11. aprila 1997. godine posle ponoći u restoranu 'Mamma mia' dok je večerao sa sinom Vojkanom i jednim prijateljem. Njegov kum Milorad Vlahović, pomoćnik načelnika kriminalističke službe beogradske policije, ubijen je snajperskim hicem 11. marta 1999. godine, ispred Sportskog centra Košutnjak.
- Radišić je bio dobar policajac i nema govora da je bio upleten u kriminal. On je saznao da su neka ubistva bila izvršena sa znanjem i po nalogu 'službe', izneo je svoje sumnje nadređenima, to je stiglo do vrha centralizovanog MUP-a, a zatim i do kriminalaca. Stojičić i Vlahović su, sa druge strane, bili upleteni u nešto, najverovatnije su tražili ili uzeli nešto što im, po mišljenju podzemlja, ne pripada i zbog toga su kažnjeni. Najpre Radišićevo, a zatim i ova druga dva ubistva, naterala su kriminalističke policajce da se svesno distanciraju od ozbiljnog rada - iznosi svoje mišljenje Nicović.
