Izvor: Blic, 25.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bekstvo u Mađarsku i nazad
Bekstvo u Mađarsku i nazad
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jugoslavije. Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Dok se smrkavalo, prolazio sam kroz opusteli hol recepcije; moji koraci odjekivali su na mermernom podu. Radikali su čekali da padne noć. A onda su se sirene ponovo oglasile. Zbog siline nasilja koje smo godinama gledali po čitavom regionu i činjenice da sam, kako su mi rekli, bio jedini preostali britanski izveštač u Beogradu, obuzeo me je strah. Stigle su i prve glasine da rezervisti i jedinice MUP-a na Kosovu nose ski-maske koje obično najavljuju užasna nedela. Na izlazu iz hotela, na telefonu pored recepcije primetio sam mog prijatelja Stiva Erlangera iz New York Timesa. Razgovarao je s jednim jugoslovenskim ministrom; pitao ga je može li nekim slučajem odsesti u njegovoj kući.
'Svaka čast na pokušaju', pomislio sam; iz onog što je Stiv govorio bilo je jasno da u toj gostionici nema mesta.Deseti put toga dana pitao sam Jakšu da li treba da odem.
Možda samo zato da bi prekratio moja dosadna pitanja, ili možda zato što je sad i on jasno osećao pretnju u vazduhu, konačno je rekao da. Nisam ponovio pitanje, već sam otrčao u svoju sobu, pokupio već spakovane torbe, odjavio se, zagrlio Jakšu i uronio u olupani stari džip za čijim je volanom bio Kris Berd iz Guardiana, koji je upravo stigao s Kosova. Poslednja svetlost plameno crvenog sunca na zalasku nestajala je na horizontu, pao je mrak, sirene su se ponovo oglasile, a mi smo krenuli autoputem moleći se da nas niko ne zaustavi.
Stigli smo do Mađarske bez ijednog incidenta i oko ponoći prešli granicu, pojeli tanjir supe u sumornoj krčmi kraj autoputa i nastavili prema Budimpešti. Telefonirao sam verenici da joj kažem da sam na sigurnom, a onda sam pao u nemiran san koji je potrajao oko četiri sata. Sledeći dan sam započeo glupim pitanjem Jakši:'Treba li da se vratim?'
On je kategorično rekao da treba. Ne, ne može da mi garantuje bezbednost, kakvo je sad to glupo pitanje. Da, situacija se smirila, vojska preuzima kontrolu nad stranim novinarima, on može da me ubaci, za početak. To je bila jedna od najtežih odluka u mom životu. Pun sat sam šetao tamo-amo po hotelskoj sobi; toliko vremena sam sebi dao za odlučivanje. Naknadno to sve izgleda prilično melodramatično, ali tada nisam imao pojma šta će se dogoditi pa sam brinuo o svemu o čemu čovek brine u takvim vremenima. Nisam mislio samo o svojoj porodici već i o sebi. Osećam nagonsku odvratnost prema mogućnosti da budem uhapšen, premlaćen ili ubijen.
Telefonirao sam svom šefu u Londonu Niku Polardu kome služi na čast to što nije pokušavao da me ubedi da postupim ovako ili onako. Pošto mi je obećao da će moja porodica biti zbrinuta ako se meni nešto dogodi, duboko sam udahnuo i pozvao Jakšu.'Okej, kako ćemo to da izvedemo?'
On je već vukao konce. Udesio je sa izvesnim jugoslovenskim ministrom da dobije dva automobila do mađarske granice: jedan za mene i jedan neobeležen policijski automobil. Pojavio sam se na granici nekoliko sati kasnije i sudario se sa nekolicinom predstavnika medija, uključujući i kamermana ITN-a, koji su tu čekali dva sata. Stajali smo na jugoslovenskoj strani dok je jedan graničar telefonirao u Beograd da pita ko može da pređe. Imao sam tajno oružje po imenu Jakša Šćekić, te sam jedini dobio čarobni pečat u pasošu. Graničari nisu bili najsrećniji što nas vide. To mi je bilo razumljivo, bombardovali su ih avioni i rakete iz naših zemalja. Ipak, nisam mogao da odolim a da ne upitam čistačicu koja im je kuvala kafu da li bismo i mi mogli dobiti po šoljicu.
Počela je da bljuje pogrde u mom pravcu. Prevod mi, zapravo, nije bio potreban, ali jedan malo ljubazniji graničar potrudio se da mi razjasni: 'Kaže da sami sebi napravite jebenu kafu.'
Pravedno, pomislio sam, ništa gore od onog što mi veoma često govore prijatelji u spoljnom desku kad sam u Londonu. Otprilike posle jedan sat mahnuli su mi da prođem; drugi su počeli da se žale, ali stražari su rekli da nemaju dozvolu iz Beograda da ih puste. nastaviće se
