Izvor: Politika, 12.Sep.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaljubljenik u grabljivice
Zabluda je da su naši sokolovi traženi u svetu i da vrede 50.000 evra, priča naš najpoznatiji sokolar Tibor Buza, koji je trener i orla Viktora, maskote naše fudbalske reprezentacije
Senta – Orla Viktora koji je pred početak utakmice Srbija–Francuska dizao adrenalin fudbalerima i navijačima, zatekli smo na farmi sokolova Tibora Buze, kod Sente. Mirno je pozirao dok je sevao blic, prateći nas pogledom.
– Viktora sam trenirao za ovu utakmicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na molbu selektora Radomira Antića. Pobednik je stigao iz Beogradskog zoo vrta, iako smo mi stari znanci, doneli su ga kod mene dok je bio ptić. Biće tu još mesec dana, a onda će ponoviti predstavu i na utakmici sa Rumunima – priča nam Buza dok sa Vukom Bojovićem preko mobilnog telefona razmenjuje utiske o nastupu maskote naše reprezentacije.
Telefon mu neprekidno zvoni, razgovara na četiri jezika, a negde između nas i ljubitelja sokolova, dogovara se s radnicima šta će i kako će za taj dan. Farma, zapravo napušteni motel koji je Buza renovirao pre dve decenije, velika je, ima puno posla na šest hektara – uz 200 sokolova, tu su i orlovi, pauni, ovce i jedan poni za ćerkicu Miru koja nas uvodi među stotinak „volijera” da nam pokaže „njene ptice”. Iako ima tek dve godine, nije plašljiva i kaže nam da je njena ljubimica mala ženka koja je znala i da joj sleti na ruku (ubacuje se s objašnjenjima tata Buza), „odletela na nebo”.
– Sokolarstvo je način života i moja ljubav od detinjstva. Već sam kao momak imao 10 svojih sokolova – priča naš domaćin otvarajući paviljone smeštene na oko 2.000 kvadratnih metara u kojima se kočopere mladi sokolovi.
Ovu odgajivačnicu je otvorio sa partnerima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, gde je do 2006. imao farmu, takođe sa arapskim prijateljima i zaljubljenicima u sokolove. Tamo ideja nije uspela pre svega zbog klimatskih uslova koji vladaju, pojašnjava nam. Troškovi su bili ogromni zbog rashladnih uređaja, a budući da je klima i veoma vlažna, od 100 mladunaca – više od 60 je obolelo od jednog oblika ptičije astme, pa su se ređali gubici, uz ogromne troškove lečenja.
– Sa svojom klimom Srbija je delovala idealno, pa je farma napravljena ovde. U objekat je uloženo 300.000 evra, a onda je zapelo kada je trebalo dobili dozvole za uvoz. Po medijima su krenule lažne optužbe o švercu, u nadležnim ministarstvima je bilo mnogo neznanja i predrasuda, tako da sam potrebne dozvole za uvoz 200 sokolova dobio tek posle devet meseci borbe – priča Buza dok pokazuje novinske napise, dokumentaciju o legalnom poslovanju i rešenje koje je stiglo na adresu Udruženja sokolara „Nobilis ars” čiji je predsednik, a kojim senćansko Javno tužilaštvo odustaje od daljeg krivičnog gonjenja. Sada je Udruženje presavilo tabak i uzvratilo kontratužbom.
– Ni jedna jedina optužba koja je izgovorena u javnosti nije tačna, počevši od onog da jedno jaje vredi kao mercedes, pa do toga da soko košta 50.000 evra... Da je tako, ja bih danas bio milioner. Prava cena je od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra. Osim toga, zabluda je da su sokolovi sa našeg područja traženi u svetu – on ima specifičan način leta – kaže, dodajući uz osmeh da bi imao problema ako bi hteo nekom šeiku da pokloni stepskog sokola sa područja centralne Evrope, jer se s njim lovi u Srbiji, a ne u pustinji.
Buza tvrdi i da nikada nije ni tražio dozvolu za izvoz u komercijalne svrhe, već za privatne potrebe (lov), niti je ova farma registrovana za komercijalu. On se zvanično bavi lovnim turizmom, a ovaj, kako kaže, točak koji okreće hrčak, podmazuju sponzori.
„Imam četiri radnika, redovno državi plaćam poreze i doprinose, čak sam i u pretplati. Umesto u biznis, sve ovo se pretvorilo u obavezu i rad”, kaže hraneći jednog sokola koji to pozdravlja zaglušujućim kricima. Potrebno je od 20 do 40 kilograma hrane dnevno. Buza kupuje, ali i sam proizvodi hranu za svoje ptice.
Ulazimo i u zdanje nekadašnjeg motela, u kojem se okuplja tridesetak članova prvog sokolarskog udruženja u našoj zemlji. Po zidovima slike, naravno, sokola, uz lovačke trofeje. Upoznajemo i sina iz prvog braka Tamaša i suprugu Nikoletu. Često borave u Arapskim Emiratima, Buza ima boravišnu dozvolu i sa osmehom kaže da nije toplo – to bi po njemu bila najlepša zemlja na svetu. Oni su i najveći uvoznici sokolova, isključivo za potrebe lova, a godišnje uvezu i do 4.000 ovih ptica. Najviše sokolara je u Engleskoj, od 7.000 do 10.000 (dosta ih je neaktivnih), u Emiratima ih je ko 5.000, u Nemačkoj 800, Mađarskoj 200... Po CITES propisima (Konvencija o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje flore i faune) najviše je registrovanih farmi u Kanadi osam, u Nemačkoj četiri, Engleskoj tri... Kod nas samo jedna, dodaje Buza i to njegovog prijatelja Stjepana Bašića.
Osim sa predrasudama, Buza se bori i sa, kako kaže, birokratama koje odlučuju o sokolarstvu, a koje ne mogu da razlikuju stepskog od planinskog sokola. Bilo je čak slučajeva da su nadležni mislili da lov sa sokolom podrazumeva da se on odgaji, a onda pusti kako bi ga lovci ubili. Besmislice, ogorčen je Buza, dok objašnjava da je zapravo reč o umetnosti lova sa istreniranom pticom grabljivicom. Sokolarstvo ima dugu tradiciju u Srbiji, a, kako kaže, pošto je smatrano sportom aristokratije, tokom perioda komunističke vladavine potpuno je bilo ugašeno. Sada opstaje zahvaljujući retkim zaljubljenicima u ove ptice grabljivice.
Sandra Gucijan
-------------------------------------------------------
Ministarstvo: CITES mora da se poštuje
Na listama zaštićenih vrsta CITES konvencije nalaze se i sve vrste grabljivica i njihov međunarodni promet je strogo regulisan. U Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja nam je rečeno da to znači da ukoliko neko želi da radi sa zaštićenim vrstama, mora da se registruje u CITES kancelariji koja je pri ovom ministarstvu. Za sada je po ovim evropskim standardima u Srbiji registrovana jedino odgajivačnica sokolova vlasnika Stjepana Bašića i to februara ove godine. Kada je reč o Tiboru Buzi, u Ministarstvu tvrde da on neće imati nikakvih problema oko uvoznih i izvoznih dozvola ukoliko registruje svoje preduzeće u ovoj kancelariji, jer naša država mora da poštuje Konvenciju koju je potpisala 2001. godine.
Buza, međutim, tvrdi da je registracija po CITES konvenciji potrebna za trgovinu preko granice, ali ne i za putovanja radi privatnih potreba. „Suludo je, i toga nema nigde u svetu, da od vas traže da se registrujete da bi sa svojim sokolima, recimo, učestvovali na sokolarskim susretima ili išli u lov u inostranstvo”, odgovara Buza.
[objavljeno: 13/09/2009]
Pogledaj vesti o: Radomir Antić
