Izvor: B92, 08.Jun.2011, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak u Srbiju se ne isplati
Beograd -- Uprkos svim pokušajima da se posle povratka sa "privremenog" rada po Evropi, skuće i o(p)stanu u otadžbini, dve gastarbajterske porodice ipak su digle ruke.
Porodice Brižit i Milana Pavlovića iz Roćevića i Biljane i Ibra Dautovića iz Metikoša u okolini Kraljeva, ipak moraju - sve iz početka.
Posle zamašnih ulaganja i upornih devetogodišnjih nastojanja da se, bežeći od pariske vreve, u pitomim Roćevićima bave „perspektivnim" stočarstvom, Pavlovići >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << su nedavno bili primorani da ipak zatvore farmu koza, obustave proizvodnju kozjeg sira i da, u centru Kraljeva, otvore - modni butik.
"LA KOZA NOSTRA"
Posle višedecenijskog života u Parizu, Brižit i Milan su se još 2002. godine vratili u Milanov zavičaj, računajući da će ovde, na svom imanju, početi biznis od kojeg mogu spokojno da žive. Znajući da se u Srbiji malo ko ozbiljno bavi kozarstvom, a delom zahvaljujući i Brižitinoj ljubavi prema životinjama, Pavlovići su, uz pozamašnu svotu novca, u Milanovom rodnom selu Roćevićima podigli farmu rasnih alpskih koza. Ubrzo su započeli i proizvodnju kozjeg sira u maslinovom ulju, i to pod duhovitim komercijalnim nazivom „La koza nostra", na kojem bi mogli da pozavide i svetski proizvođači! Ali, uprkos savremenoj farmi na kojoj su koze uzgajane uz francuske šansone i ozbiljnu muziku - grdno su se prevarili.
Gotovo istovremeno, i pored uložene celokupne ušteđevine od stotinak hiljada evra, Biljana i Ibro su takođe morali da zatarabe svoju farmu u selu Metikošu podno Goča, rasprodaju kompletno stado ovaca i - ponovo se vrate u Italiju, u pečalbu!
Pavlovićima i Dautovićima, koji su se na ovaj potez odlučili jer ne samo da nisu imali nikakve stimulacije od države, kakve su u Evropi uobičajene za ovakvu proizvodnju, već nisu mogli ni sir da plasiraju na domaće tržište.
Nisu pomogla ni obećanja iz Ministarstva poljoprivrede, puna krupnih reči isprazne podrške, a javili su se sami čuvši iz medija priču o nevoljama preduzimljivih gastarbajterima.
„Ne bih da se ogrešim jer, kad sam po pozivu 20. aprila otišla u Ministarstvo poljoprivrede, bila sam prijatno iznenađena prijemom kod državnog sekretara Igora Momčilovića, koji nam je obećao svu pomoć. Ostalo je da se čujemo za dva-tri dana, pa možda čak i da sekretar ili ministar lično dođu u Kraljevo gde bismo ponovo razgovarali i dogovorili se o svemu. Od tada, prošlo je već mesec i po, a niko ni da se javi, iako sam ih zvala bar jednom nedeljno. Nismo mogli više da čekamo, pa je suprug već otišao u Italiju, a ja ću ovih dana za njim, da ponovo pečalbarimo", sa rezignacijom priča Biljana, gotovo razočarana uzaludnošću uloženog truda i gotovo prokockane zamašne ušteđevine.
Ništa bolje nisu prošli ni Pavlovići. Ali, Brižit - inače rođena Parižanka kojoj nije bilo „ispod časti" da povazdan provodi među kozama - gotovo predosećajući epilog, nije ni htela u Beograd.
„Za minulih desetak godina dobro sam upoznala ovdašnje prilike i način na koji se ovde radi i preživljava. Ali, ipak nisam sasvim digla ruke od ideje da imam svoju farmu koza i da ponovo pravim dobar kozji sir, ako ikako budem mogla. Samo, kako se ovde i kaže: „U se, i u svoje kljuse" „ , zaključuje Brižit na odličnom srpskom, žureći u tek otvoreni modni butik „Isi Pari" u kojem pomodne Kraljevčanke snabdeva ekskluzivnim modelima iz svog rodnog Pariza.
.jpg)
