Izvor: Politika, 01.Dec.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poljoprivreda u prestonici zarasla u korov
Mihailo Milošević, doktor agronomskih nauka,na imanju svoga dede, u naselju Miljakovac na 30 ari gaji oko 50 koza
Držeći predavanja po belom svetu, Mihailo Milošević, doktor agronomskih nauka, obreo se svojevremeno u Švajcarskoj gde je obišao jednu farmu za uzgoj koza i krava. Podstaknut onim što je video, odlučio je po povratku u Srbiju da se na imanju svoga dede, u naselju Miljakovac tri, lati uzgajanja koza. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Petnaest godina kasnije, na 30 ari njegovog placa baškari se oko 50 rogatih lepotica, kojima društvo pravi i nekoliko jarića. Miloševićeve koze koje je odgajio nalaze se u svim delovima bivše Jugoslavije, ali i šire.
– Ovo što radim dokaz je da je moguće baviti se poljoprivredom i stočarstvom u glavnom gradu. Zamislite dvoje starijih ljudi koji nemaju snage da pomuzu kravu ili da odu do prodavnice i kupe mleko. Isplativije im je da pazare malu kozu koja će im davati prirodno mleko za svakodnevne potrebe – objašnjava Milošević.
Naš sagovornik, koji je zašao u osmu deceniju, bio je redovni profesor Beogradskog univerziteta, a ujedno je i član Akademije inženjerskih nauka Srbije. Više od četiri decenije bavio se naučnim radom iz oblasti agrarne proizvodnje. Prema njegovom mišljenju, Beograd ima pogodne prirodne uslove, ali, da bi se učinak poljoprivrede povećao, potrebno je preduzeti mere „odozgo”.
– Izvanredna klima i raznolikost zemljišta omogućuju da se u ataru prestonice uzgaja sve osim pomorandži i banana. Uzmimo Grocku, koja je po klimatskim mogućnostima za uzgoj breskve „srpska Kalifornija”. Po mom mišljenju, klima u Beogradu pruža više mogućnosti nego, na primer, u Vojvodini. Tamo možete da sadite pšenicu i kukuruz, ali ne i vinograde ili voćnjake. Međutim, zbog neorganizovanosti, mi brojne namirnice uvozimo umesto da ih sami proizvodimo. Slično je i sa izvozom, jer prodajemo gotovu soju, umesto da od nje napravimo obilje drugih proizvoda, poput mesa, sojinog mleka ili brašna, koje bismo mogli još bolje da plasiramo na tržištu – kaže Milošević. Pokazujući sa svog prozora veliku zapuštenu livadu nadomak njegovog voćnjaka, priča kako je „putovao po celom svetu, ali nigde nije video tako maćehinski odnos prema zemlji, kao kod nas”.
– Moj deda Jeremija imao je posed od 50 hektara. Danas je tako nešto nezamislivo, jer su parcelisanjem zemlje posedi usitnjeni, što ometa proizvodnju. S druge strane, ar zemlje pod Kosmajem košta 50 evra. Zašto država ne bi omogućila mladom čoveku da na kredit kupi 100 hektara i pokrene proizvodnju – čudi se Milošević. Upitan da li su Beograđani zainteresovani za bavljenje poljoprivredom, on ističe kako „ljudi ovde hoće da rade, ali treba im stvoriti uslove za to”.
– Ne može da se proizvodi sa mehanizacijom starom više od 30 godina i bez ulaganja u tehnološki i naučni razvoj. Brojni državni kombinati su zatvoreni, a kontrola proizvodnje svodi se na to da inspektori odu na pijacu i od trgovaca pokupe uzorak prskane zelene salate, koju je ko zna koliko ljudi već kupilo – govori Milošević, dodajući kako „sa ručnom mužom ne možemo u Evropsku uniju”.
Prema njegovim rečima, država mora da donese konkretne mere umesto „uopštenih planova bez jasnih ciljeva i preciznih postupaka za njihovo ostvarivanje”. To podrazumeva i kontrolu đubrenja plodova.
– Ukoliko bi se propisala upotreba isključivo stajskog đubriva, bez korišćenja pesticida, prinosi bi bili manji za oko 30 odsto, ali bi proizvodi, zbog kvaliteta, dostigli vrednost veću i od 80 odsto – veli Milošević, koji u svom voćnjaku gaji jabuke, kruške, paprike, paradajz i krompir.
Dodatna „rak rana” domaće poljoprivrede, smatra Milošević, krije se u nepostojanju propisa o proizvodima i uslovima proizvodnje. Prema njegovim rečima, ako bi država propisala jedinstvenu recepturu, tehnologiju i standarde u proizvodnji mleka, mogao bi da bude napravljen dobar mlečni proizvod koji bi bio prepoznatljiva robna marka Srbije. Međutim, „to je nemoguće sve dok različiti uzgajivači krava koriste hranu različitog kvaliteta”.
– Holanđani su „oteli” zemlju od mora i nasipima ogradili gazdinstva, uz propisivanje uslova pod kojima neki farmer može da započne proizvodnju na tim novonastalim parcelama. U Kanadi, pak, krave može da uzgaja samo onaj ko ima diplomu veterine ili agronomije, uz dogovor sa mlekarima o količini koju je dužan da isporuči kao i ceni po litru. Kod nas ne postoji ovaj planski element, već je sve prepušteno stihiji – zaključuje Milošević.
D. Bukvić
[objavljeno: 01/12/2008]
