Izvor: Politika, 11.Feb.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odletelo poslednje jato
Zaposleni u čačanskom „Zadrugaru” radili 18 meseci bez plate i ipak morali da zatvore farmu, posle 62 godine neprekidne proizvodnje
Čačak – Zemljoradnička zadruga „Zadrugar" iz Čačka prodala je prošle sedmice jednoj klanici svoje iscrpljeno jato od 13.000 kokošaka nosilja po ceni od 30 dinara za kilogram, i farma u Atenici je zaključana pošto u njoj nije ostalo ni pile. Prvi put od postanka, dakle od davne 1948. godine, „Zadrugar" >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nema nijednu kokošku i nijedno jaje, a nema ni rešenje za oporavak.
– Činila sam sve što je u mojoj moći da spasem zadrugu, da nastavi da radi. Ali, izgleda da smo došli do kraja. Ne znam šta još da preduzmem – kaže za „Politiku" Ljiljana Stanišić, direktorka „Zadrugara".
Nije vredelo ni to što je 40 zaposlenih čak 18 poslednjih meseci radilo bez plate. Redak je slučaj, čak i u našim prilikama, da ljudi godinu i po posluju bez ajluka, ali i bez štrajka ili tužbe, čekajući bolje dane.
Za nastavak proizvodnje potrebno im je bar šest miliona dinara. Jato sedmično pojede 12 tona hrane, vredne oko 350.000 dinara, neophodno je vreme dok pronese i počne da se otplaćuje. Banke ne vide računicu da bi odobrile kredit, drugih izvora nema. A već je propušten jedan važan međukorak, pošto nije pripremljen podmladak.
„Zadrugar", naime, u Trnavi pod Jelicom ima farmu za 22.000 pilića koji se tu neguju otkako se izlegu, pa dok ne napune 18 sedmica. Zatim se sele u drugu farmu, u Atenici, bliže Čačku, smeštaju u kaveze gde ima mesta za 17.500 kokošaka i tu nose godinu, godinu i po. Kad je farma bila puna, dnevna proizvodnja dostizala je 15.500 jaja. Prošle sedmice je sve to očišćeno i zakatančeno.
– Proizvodnja nikad nije bila na gubitku. Do Uskrsa se zaradi bolje, preko leta nešto manje, i opet se uklopi računica. Možda imamo višak zaposlenih ali ti ljudi su pošteno radili, na kraju i bez plate, pa nije pomoglo – veli Ljiljana Stanišić.
Kao pravnica, ona tvrdi da su srpske zadruge pastorče države. Ova je izgubila dosta kapitala, dosta je i ostalo, ali je sve zalud.
– Država je 2008. godine ograničila prodaju zadružne imovine jer se njen deo vodi kao društvena svojina, a zakona o zadrugama još nema. Istovremeno, u sudskim sporovima pokrenutim poslednjih godina mesne zajednice su nam uzele ono što su nekad njihove područne zadruge iz Atenice, Jezdine, Loznice, Parmenca i Trnave unele u ovu. To su uglavnom prostorije zadružnih domova, od kojih smo ubirali prihod. „Zadrugar" je u tim parnicama išao do Vrhovnog suda i izgubio – priča naša sagovornica.
Zadruga je, ipak, uspela da neku vrednu imovinu uknjiži kao svoj posed.
– Imamo 345 kvadrata u upravnoj zgradi kod železničke stanice u Čačku i pet ari placa, kao i 11,5 hektara odlične zemlje u Pakovraću. Nudili smo to bankama pod hipoteku, bez uspeha – ističe Ljiljana Stanišić.
Doprinosi zaposlenima nisu uplaćivani više od dve godine, dok umesto ličnih primanja imaju zaključena sudska poravnanja sa zadrugom, koja im duguje od 300.000 do 800.000 dinara.
Ljiljana Stanišić priča da se za pomoć ili savet obraćala na mnoge adrese, Zadružnom savezu, Ministarstvu ekonomije, gradskoj upravi, Čačanskoj banci. Još se nije odrekla nade da će se naći neko rešenje za farmu koja je radila 62 godine bez prekida i jajima snabdevala Čačak i ovaj deo Srbije. „Zadrugar" je krajem prošlog veka, uključujući i kooperante, istovremeno gajio i po 100.000 koka nosilja.
Gvozden Otašević
[objavljeno: 12/02/2010]
.jpg)
