Izvor: Politika, 25.Jun.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Motika bez hleba
Nikad neću učestvovati u rijaliti-smeću, ali bih mogao da popričam s komša Batom da posadimo povrće i posejemo žitarice iza zgrade
Neki momci me sretnu na ulici: „E, kad ćeš u ’Farmu’?” Pitaju dobrodušno, ali opominjuće: to je sad shvaćeno kao nužna obaveza svih čije aktivnosti bilo kako zalaze u javnost, to je ko „dobar dan“, bukvalno – momci mi ga rekoše umesto „zdravo“. Narod kuka što radi mesec dana za 200 evra, a zeva u emisije gde su ljudi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << plaćeni nekoliko ’iljadarki nedeljno da bleje. Onoga kome je pod tim životnim uslovima to koncept zabave verovatno i treba plaćati dvesta ajvara mesečno, od tih para uspe čak i da izdvoji da šalje poruke i glasa za favorite; nije za žaljenje i treba mu ćutke prevrnuti sto na glavu kad uz kafu uzme da ti se jada na besparicu. Treba izaći na ulicu i uraditi anketu: „Jeste li normalni?“ Pa, pošto je opštepoznato (i podržano) kako se živi od nerada, ispričaću vam kako se ne živi od rada – pošto vidim da ne znate, a ionako mi se pripisuje imidž čudaka i mudrosera, pa nema nove štete.
Jednom sam na ovim stranama srčano hvalio banjalučki „Nektar Demo Fest“ i saradnju sa njima: ozbiljna organizacija, borba za stvar, dokaz da je neko tu i za nove alternativne muzičare u vremenu recesije svega, pa i ukusa i morala. Međutim, Nedođija BB (ne „bez broja“, nego „Brdoviti Balkan“) ima svoje opšte zakone i čim zaškripi zemljaci se late stare dobre „matori, dođem ti u petak“ taktike, a ja sam od onih koje to žestoko izluđuje: brate mili, ako nemaš da me platiš, a ti me lepo i drugarski pitaj da ti pomognem i da radim bez honorara. Nikakav problem, mali milion puta sam učestvovao u takvim akcijama: ako nema kinte – guramo priču na mišiće, al’ te fore gde te neko zavlači i pravi se blesav, to tera penu na usta jer ovi što šalju račune ne daju da im „dođeš“ ni u petak ni u ponedeljak, no seku telefon i struju bez tangiranja. Ti moji banjalučki prijatelji, za čiji sam sajt pisao jednu seriju tekstova, upali su u krizu i prestali da uplaćuju honorare u januaru, dok sam ja nastavio da pišem sve do maja. Međutim, kažem, umesto da se dogovore sa mnom, ljudi su od januara do juna uradili sledeće – da, manijak sam i brojao sam: 16 puta su mi kazali datum kad će novac biti uplaćen, pet puta su me slali u banku tvrdeći da jeste uplaćen, dva puta su mi tražili da pošaljem swift šifru banke rekavši da banka to menja na svake dve nedelje (žena iz banke: „Pobogu, pa kakva bi pometnja nastala kad bismo svakih 15 dana javljali svim klijentima nove šifre? To nikad nije bilo.“), tajanstveno počeli da spominju 300 evra umesto 400 (januar–april, četiri honorara po stotku) i NIKAD ništa od toga ne jave sami, nego samo kad ih startujem, što sam morao da činim svaki drugi dan celih šest meseci – čime sam jedan honorar (recimo, taj koji je misteriozno nestao) potrošio na SMS. U januaru računate na stotku, pa se izjalovi, ali nije drama, pokrijete se. U februaru na dvesta, ali pregrmite. U martu već na 300 i u frci ste, u aprilu na 400 i u dugovima ste, a na kraju, u maju, u agoniji ste i kreće akcija „prosim za sopstvene pare”. Zamislite da vam neko posle pet meseci takvog za... kaže da nema potrebe za „tim tonom“, te da „40 porodica nije primilo platu mesecima“ – dakle, još ste i bahati, jer je i drugima teško. Ko da im ja nisam dao platu, a ne oni! Onda: „Strpi se do 1. juna.“ Prvog juna: „Strpi se još jedan dan.“ Sedmog juna sam zapretio sudom i tad su uplatili, tvrdeći da jesu još u petak (bio je ponedeljak). Tražio sam kopiju uplatnice, poslali su mi izveštaj iz banke (jer na uplatnici, naravno, lepo piše da nije petak no ponedeljak) i uprkos tome što se, NARAVNO, i u izveštaju vidi kad je plaćeno, tvrdili da je u petak, a ne tad. Pišanje na glavu za 300 (a ne 400!) evra. Platio sam deo računa i ostao na nuli. To je nagrada što su te vaspitali da svoj novac zaslužiš, a ne da se kreveljiš po TV za stostruko veću lovu.
„Kad bih ti rekao zakon zemlje koju sam video, ti bi seo i zaplakao“, reče dobri rahmetli Enkidu svome drugu Gilgamešu, u najstarijem epu sveta. Govorio je o zagroblju, a zvuči kao da je zapravo video Balkan. Nikad neću učestvovati u rijaliti-smeću, ali bih mogao da popričam s komša Batom da posadimo povrće i posejemo žitarice iza zgrade. Napomena mladim roditeljima: čim vidite da vam dete pokazuje znake poštenja, bacite ga u mutno Dunavo.
Marčelo
objavljeno: 25.06.2010.
