Izvor: B92, 18.Feb.2014, 16:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ideolog pokreta "Okupiraj Volstrit": Ne plaćajte dugove
Svaki put kada nešto samosvesno organizujete na nehijerarhijskim osnovama, bilo da se radi o zadružnoj farmi, radionici za popravku bicikla bilo o muzičkom bendu, i kada to sprovodite nenasilno i bez pretnje silom, vi u stvari upražnjavate anarhizam – ili demokratiju. Iskustvo demokratije je ono koje većina nas treba da stvori, pošto je nemamo, u svakom vidu naših života – kaže Dejvid Greber, antropolog i idejni podstrekač >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pokreta „Okupiraj Volstrit”.
Dejvid Greber je, prema svedočenju svojih starijih kolega, „jedan od najboljih antropologa svoje generacije”. Po političkom ubeđenju je anarhista, zastupnik direktne demokratije, a smatran je i idejnim podstrekačem pokreta „Okupiraj Volstrit”. Njegova knjiga „Dug”, objavljena 2011. godine, od velikog je značaja za brojne društvene pokrete koji se protive oštrim merama štednje koje međunarodne finansijske institucije nameću državama koje se nalaze u dužničkoj krizi. Greber u svojoj knjizi podseća na zaboravljenu instituciju „oproštaja duga”, vekovima prisutnu u društvenim odnosima, još od Solona, pesnika antičke Grčke, koji je grčke seljake oslobodio dužničkog ropstva tako što je jednostavno ukinuo njihove dugove i sproveo agrarnu reformu podelivši im zemlju.
Recite nam nešto o aktivnostima pokreta „Okupiraj Volstrit” u vezi sa stanjem u kojem se nalazi demokratija.
U pokretima kao što su alter-globalizacijski ili „Okupiraj Volstrit” za mene je značajno postepeno stvaranje kulture direktne, neposredne demokratije. Međutim, građani navodno „demokratskih” društava zaista nemaju predstavu kako da se uključe čak i u najprostije oblike demokratskog donošenja odluka. Nakon što smo takve oblike počeli sprovoditi u širokom obimu, javno, vlasti su ih vrlo brzo počele nasilno suzbijati. Nema ničeg drugog što vlast, posebno američku, plaši više od pretnje širenja stvarne demokratije.
Kako društvo može da ostvari veći stupanj demokratičnosti?
Kroz niz eksperimenata sa slobodom. Građanska okupljanja i skupštine su samo jedan takav eksperiment. Svaki put kada nešto samosvesno organizujete na nehijerarhijskim osnovama, bilo da se radi o zadružnoj farmi, radionici za popravku bicikla ili muzički bend, i kada to sprovodite nenasilno i bez pretnje silom, vi u stvari upražnjavate anarhizam – ili demokratiju; kako god želite to da nazovete.
Po mom mišljenju, najurgentniji problem našeg doba jeste kako osloboditi tu narodnu maštu koja je bila ućutkivana i gušena poslednjih 30 godina. Koliko milijardi ljudi ima na zemlji? I nema li bar jednog među njima kome bi na pamet mogla pasti ideja kako da reši neki praktični problem, koje se ni vi ni ja ne bismo setili? Svetu ne nedostaje ljudi sa najraznovrsnijim idejama. Problem je što 99,9 odsto njih čitav život provodi u uverenju da treba ćutati sve vreme – čak se i zastrašuju svakakvim užasnim posledicama ako bilo šta predlože. To je neverovatno disfunkcionalan način da se vodi planeta. Kao da primenjujemo jedno konstantno nasilje da bismo potisnuli sopstvenu kolektivnu inteligenciju. Onog trenutka kad otkrijemo način kako prestati sa tim, mislim da nam ni oni problemi više neće delovati tako izuzetno.
Iskustvo demokratije je ono koje većina nas treba da stvori, pošto je nemamo, u svakom vidu naših života. Smešno je što Amerikanci ne znaju mnogo o demokratiji, moraju je učiti od početka, a to je teško i bolno.
Kako se nositi sa dugom, ličnim i državnim?
Aktivisti pokreta „Okupiraj Volstrit!” proveli su puno vremena pokušavajući da otkriju efektnu formu građanske neposlušnosti protiv finansijskog kapitala. Na kraju smo shvatili da ogroman broj ljudi već praktikuje građansku neposlušnost protiv finansijskog kapitala. Uostalom, koji bi bio efektniji i direktniji način nego da se jednostavno ne plate dugovi. Već trećina ili više Amerikanaca, na primer, ne plaća dugove, svaki sedmi biva tužen od strane poverioca. Prebrojte hipoteke, neplaćanja studentskih zajmova – cifre su izuzetno visoke. Pitanje je kako sve to povezati u zajedničku borbu. Objavili smo „Uputstvo za otpor dugovima” kako bismo pomogli onima koji već nisu plaćali ili koji razmišljaju da to više ne čine.
Šta je potrebno da bi se ukinuo dug?
Iako vlade predstavljaju kao da su potrebna razna čuda, porezi i štampanje novca i šta sve ne, da bi se ukinuli dugovi, sve što zaista treba da urade jeste da se dogovore da ne nameću izvršavanje obaveza. Na primer, da kažu „u redu, ako hoćeš da otplatiš neki od ovih kredita, ako misliš da je pitanje lične časti ili misliš da je važno da održiš izvesnu reputaciju, samo napred – plati, ali nikakav sud te neće na to primorati”. Radi se o povlačenju državne intervencije, umesto traženja da je ima više. Prema tome, pokret onih koji već odbijaju da plate svoje dugove ili koji sami biraju dugove koje žele da ispoštuju, zahteva da vlada prestane da se meša u proces i prestane da koristi mehanizme prinude da bi podržala zajmodavce.
Postoji li neka veza između duga i vojnog intervencionizma?
Međunarodni finansijski sistem podržan je vojnom silom Sjedinjenih Američkih Država. To je očigledno. Nije da su slabije države baš tako naivne da bi bile prevarene takvim uličnim trikovima i da bi poslale ogromne količine bogatstva Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima bez ičega zauzvrat. Niko nije toliko glup. Ali, precizan način na koji se vojna sila koristi radi održavanja takvog sistema često je veoma komplikovan i prefinjen. Povremeno je direktan i eksplicitan. Ali, obično se radi o hiljadama prefinjenih kartaroških igara, koje svi igrači igraju uz konstantnu svest da tip koji deli karte takođe ima i ogroman pištolj.
Kako vidite budućnost našeg društva? Imate li nade, i verujete li da su ljudi sposobni da prevaziđu probleme kapitalizma, klimatskih promena, imperijalizma i ratova?
Ljudi su apsolutno sposobni da prevaziđu ove probleme. Ali naši lideri nisu. Prosto je fascinantno koliko svetske vođe izgledaju potpuno bespomoćne, suočene s tako očiglednim neposrednim zahtevima za koordiniranom akcijom. Oni kao da su sami sebe saterali u ćorsokak, trudeći se da unište svaku pomisao da je moguće bilo šta sem postojećih institucija i aranžmana, da unište svaku pomisao da mašta može da igra ikakvu ulogu u političkom životu – čak su i sami sebe ubedili u to. Nemoguće je zamisliti bilo kog od tih ljudi kako dela sa onom vrstom vizije kakva se još mogla susresti sredinom 20. veka – kad su stvorene Ujedinjene nacije, svemirski program, socijalna zaštita. Načinili su sami sebe patetičnim i bespomoćnim. Ali običan svet je većinom mnogo sposobniji od svojih današnjih lidera.
