Izvor: Politika, 03.Feb.2011, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grabljivci vladaju bolesnim društvom
Nije li nam više navrh glave bezbrojnih komedijica, pesmica, „farmi” i svega tome sličnom? Nije li nam dosta cinizma i sarkazma?– pita se umetnička savetnica „beogradskih Glembajeva“
Mani Gotovac, teatrolog, dramaturg, pozorišni kritičar, bivši upravnik vodećih pozorišnih kuća u Hrvatskoj,rado je prihvatila poziv uprave beogradskog Ateljea 212 za saradnju. U predstavi „Gospoda Glembajevi” Miroslava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Krleže, koja će u režiji Jagoša Markovića biti premijerno izvedena na sceni Ateljea 212 u petak, 4. februara, Mani Gotovac radila je u svojstvu umetničkog savetnika.
Iza Mani Gotovac, kćerke splitske glumice Marije Denire, široko je umetničko obrazovanje, izuzetno poznavanje savremenog svetskog pozorišta i nepresušna životna energija.
I pored toga što ste zvanično u penziji, i dalje neumorno radite. Kako je došlo do Vaše saradnje sa beogradskim Ateljeom 212?
U svakom od svojih mandata postavljala sam „Gospodu Glembajeve” na repertoar. U različitim vremenima, različito su govorili i različito provocirali, ali uvek je u njima bilo iskre koja može zapaliti vatru umetnosti. U ansamblu i kod gledalaca. Jagoš Marković, reditelj predstave o Glembajevima, prepoznao je mogućnost te iskre. Sarađujemo već godinama, režirao je u Rijeci predstave kojesu gostovale u „Piccolo teatro di Milano” i one koje su još uvek, posle mnogovremena, na repertoaru Riječkih letnih noći. Zamor ne postoji kada veze nisu prisilne. Čim ne radite po nečijem diktatu, veza traje dugo. Činovničke metode rada i preuski prostor slobode, to donosi zamor ili umor na smrt.
Vaš upravnički mandat u Rijeci završen je upravo postavkom komada „Gospoda Glembajevi”. Filozof Nenad Miščević tada je kazao da je ta predstava „dobra vest za pozorište, a loša za društvo”. Zašto?
Miščević je kao i uvek imao pravo. Glembajevi u Rijeci su zamišljeni kao mjuzikl u kojem je Kastelicupevala Severina Vučković. Ali i u takvom žanru, oni su uspeli da pokažuunutrašnjitrulež društva, koje se temelji na samim lažima. Otkrivali su problem „grabitivaca” koji su danas društvena elita.Ta reč dolazi od glagola: „grabiti” i imenice „primitivac”. Društvo kojim vladaju „grabitivci” je bolesno i nakazno društvo s nepredvidivim posledicama.
Pre ili kasnije teatar počinje da liči na osobu koja ga vodi. Tokom upravnikovanja u Zagrebu, Splitu, Rijeci uneli ste pozorišni nemir, provokaciju, eksperiment i istraživački duh...?
Neobjašnjiva je sličnost između čoveka i psa koji žive zajedno, piše Čehov u jednoj od svojih novela. Na sličan način, čini mi se, ta sličnost postoji između teatra i njegovog upravnika. S tim da je upravnik uulozi psa, a teatar u ulozi čoveka. Bila sam u ulozi psa, kao prvi čovekTeatra ITDu Zagrebu, HNK u Splitu i HNK u Rijeci. I bila sam zadovoljna. Odvlačila sam teatar u pravce koje bih najpre nanjušila, a zatim u saradnji s brojnim umetnicima i kulturnjacima dugo i ozbiljno problematizovala,pa na kraju, sve to pretvarala u repertoar. U tom smislu,teatar i ja smo ličili jedno na drugo. Postoje,naravno,različiti oblici teatra –zabavni, poučni ili tradicionalno ponavljajući. Svi su oni pozvani i dobro su došli u svetu postkulture. Ali mene su uvek zanimale istraživačke predstave. One koje se događaju retko i proizlaze iz procesa muke, znatiželje i radosti. Teatar je za mene uznemiravajuće, provokantno i opasno mesto. Mesto na kojem je potrebna hrabrost. Pri tome mi se politika čini samo jednim, i to manje važnim delom, kojem valja prkositi.
Šta nas očekuje ovde u Beogradu, s obzirom na to da Vaša saradnja sa Jagošem Markovićem izaziva slične komentare?
Tu sam na sporednom mestu.Ali neobično podražavam ideju Jagoša Markovića da se u današnje vreme „Gospoda Glembajevi” čitaju u ozračju tragedije, da se,ustvari,vrate svojim izvorima, svojim arhetipovima, simbolskom sukobu oca i sina, pa onda i svim drugim licima koja su u taj sukob upletena. Naravno da je Marković na takav, možda najteži put, mogao krenuti samo zajedno s glumcima kakvi su Nikola Ristanovski, Boris Kavaca,Svetozar Cvetkovići drugi. Upravo taj put čini mi se nadahnutim. Pa nije li nam više navrh glave bezbrojnih komedijica, pesmica, „farmi” i svega tome sličnom? Nije li nam dosta cinizma i sarkazma? Ne osećamo li nasušnu potrebu za dobrom dramom i moćnim tekstom? Ne pokazuje li nam život kako je vreme za iskušavanje tragedije na sceni?
Važite za jednu od najhvaljenijih i najosporavanijih pozorišnih ličnosti u Hrvatskoj. Pojedinci Vas optužuju za estradizaciju i spektakularizaciju pozorišta. Da li se i kako branite?
Ne branim se. Naprotiv, branim sve kritike upućene meni u teatru. Kao i sve hvalospeve, naravno.Teatar je samim timkritika društva u kojem nastaje. Zato mora biti i sam izložen kritici. Ukoliko je živ. Možda ništa i nije toliko potrebno koliko zdrava kritika u bolesnom društvu.
Zalagali ste se protiv korupcije u pozorištu. Koliko, konkretno, ona danas vlada pozorištima u okruženju?
Korupcija se proširila poput metastaza u sve pore društva, ne samo našeg,nego i jednog dela Evrope. Pri tomene mislim samo na onu korupciju gde su u pitanju milionske svote novca koje se otimaju od građana. Mislim i na korupciju duha.Teatar je možda u tom smislu najosetljivije mesto. Svaki potez koji se u teatru napravi iz koristoljublja,a ne iz umetničkih uverenja vraća se kao trostruki bumerang: promašena predstava, osipanje teatra i gubitak zanimanja publike. Za Vas je, tvrdite, pozorište ostvarenje emocija kojih se stidimo. Da li pozorište gubi na snazi, odnosno da li je stid na ovim prostorima iščezao?
Stid su izgubili političari i mnogi drugi. Ali nisu svi! Još uvekpostoje ljudi koji znaju štaje to stid i koji znaju štasu to emocije.Postoje i oni koji i u današnjim vremenima čuvaju osećaj ljubavi. Krivo se misli kako se on može naći samo u požutelim starim rečnicima.Naprotiv, on je tu, valja ga samo „čuti”. O tome upravo pišem u svoje dve knjige sanaslovom „Fališ mi”.
Sklonost ka teatarskom eksperimentu i političkoj provokaciji tokom karijere donela Vam je mnoge bure u životu. Sebe opisujete kratko: zmija, mačka, mišica... i kornjača?
Da, bila sam u životu slična svim tim životinjama. Ne bojim se otkrivati različite faze kroz koje sam prolazila. Danas sam očito najbliža kornjači. U njezinoj sporosti i dugovečnosti velike su prednosti.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 03.02.2011
