Izvor: Politika, 11.Nov.2012, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budući vlasnik pileće farme
Džarmuša nazivam „Mister lagano”, Melvila zovem „Mister stil”, ali je Baster Kiton moj najveći heroj, čak veći od Džarmuša
Solun – Tišina je prostor bez buke i meni i mojim filmovima je neophodna. Ona je uvek bila potrebna i Žan-Pjer Melvilu, od koga sam mnogo naučio, a učio sam i od Karnea, Tatija, Rene Klera. Naravno, i Čaplina, Bunjuela, Hičkoka, Bastera Kitona. Kada malo bolje razmislim, ja u svet filma nisam doneo ništa svoje.
„Krao“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam, ali nisam to mnogo mogao činiti bez „skakanja” od polurealističkih bajki do ozbiljnih melodrama- kaže u intervjuu za „Politiku“ Aki Kaurismaki.
Kultni finski i evropski reditelj, scenarista, producent i distributer, autor je filmova u kojima ljudi malo govore, retko dodiruju jedni druge, još ređe pokreću mišiće lica. Filmova, u kojima obavezno postoje psi, cigarete, alkohol, stari automobili, prazne ulice, dobra muzika.
Ali, i nešto magično u načinu na koji reditelj uranja u nepoznata mesta, među gotovo vanzemaljske ljude i njihove iracionalne dijaloge koji svedoče nepokoravanju društvenim i filmskim pravilima, prema kojima se Kaurismaki odnosi sa poznavanjem i ekumenskim razmevanjem, i sa suzama i sa smehom, sa verom u njih i nadom za njih.
I svi ti njegovi filmovi – od „Arijela” preko „Zločina i kazne”, „Život boema”, „lenjingradski kauboji”, „Senke u raju”, „Čoveka bez prošlosti”, „Svetla u mraku”, pa do „Avra”- prikazivali su se iz dana u dan na 53. Solunskom festivalu u okviru kompletne Kaurismakijeve retrospektive koju prati i knjiga o njegovom stvaralaštvu i „Zlatni Aleksandar” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti...
Stalno imate retrospektive, počeli ste ih imate kao veoma mladi, sećam se čak jedne u Bergamu krajem osamdesetih godina a počeli ste da snimate tek sredinom osamedesetih?
To je dobro, jer treba da ste aktivni dok ste mladi i željni da što više ljudi vidi vaše filmove.
A šta je sa nagradama koje ste dobijali i šta je sa tim što važite za „najomiljenijeg kanskog gubitnika”?
Jesam gubitnik, ali ne u Kanu. Moje gubitništvo je veoma lako realizovati jer je to deo mene. Ja znam kako da gubim. Imam za to recept. A uostalom, moj pas je dva puta dobio nagradu u Kanu.
Vaša Lajka?
I njeni potomci. Ja volim pse, za ljude ne marim, osim za nekoliko žena.
U čemu je razlika kada radite sa psima kao glumcima i ljudima?
Nema razlike, ja sam u istom svetu. Njihov posao je da pričaju ili da laju, ja ionako nisam na ekranu. Psi ne govore i ne pričaju gluposti poput ljudske rase. Zato u mojim filmovima ima pasa. Već pet generacija mojih Lajki-glumica.
Nešto ste najavljivali da ćete prestati da snimate filmove?
Najavio sam da neću snimati filmove dok ne pronađem pravi filmski materijal.
Šta je za Vas pravi filmski materijal, priča o budućnosti Evrope?
Jedina budućnost Evrope biće finansijska država koja će nas držati u jednom komadu.
Nešto o tome ste govorili i u filmu „Avr”, niste promenili mišljenje o „srećnoj porodici” zvanoj EU?
Ne, naprotiv , suprotno – moje mišljenje je sve gore i gore. Evropa je menalno mrtva. Gde god da krenete, u Pariz, London, Rim, Švedsku, Finsku, bilo gde, sačekaće vas ista tehno muzika.
To je cena globalizacije ili amerikanizacije?
Ne, nego posledica globalnog kapitalizma koji nas ubija sve i pretvara u puke konzumere.
Kakav izlaz iz toga vidite, da izađemo svugde svi na ulice, kao što to ovih dana rade Grci?
Da izađemo, nego! Što se Grka tiče, njima bi bilo bolje da se vrate drahmi, da izvrše devalvaciju i onda kontrolišu sami svoju ekonomiju.
Stalno ste nešto zabrinuti za Evropu i „evropske probleme”?
Evropski problemi su mnogo veliki, ali je osnovni problem veoma jednostavan: ljudska vrsta je na kraju puta zato što ubija prirodu. Za dve decenije neće više biti niti jedne ribe u okeanu, neće biti ni okeana. A znate zašto? Zato što mi ne marimo. Vi i ja. Pretvorili smo se u pouke konzumente.
I šta činite protiv toga, osim što snimate filmove?
Nije važno šta činite ukoliko to činite svaki dan.
Vaši filovi u sebi ipak sadrže poruke nade, šta u Vama i oko Vas budi nadu, posebno posle „Avra”?
Posle Avra je okean.
Kao simbol, čega?
Kao simbol sam po sebi.
A posle okeana?
A posle okeana je Njujork, pa ako umete da plivate na duge staze i pri tome se ne davite, stići ćete. Kad-tad.
A gde je Holivud?
Postoje dva Holivuda. Originalni Holivud do 1962. godine i „Novi Holivud“ koji je ..., ne postoji reč kojom bi ga opisao.
Koga tamo „preko bare” cenite?
Džima Džarmuša.
A koga još, negde drugo?
Idrisu Uedraoga iz Burkine Faso.
Da, on je dobar čovek i dobar reditelj. Sada Vas mnogo bolje razumem i tačno mogu da zamislim vas trojicu kako na pustom ostrvu stvarate novi svet.
Ha! To ipak ne bi mogli bez bar jedne žene.
A Melvil?
Ako Džarmuša nazivam „Mister usporeni”, Melvila zovem „Mister stil”. Baster Kiton je moj najveći heroj, čak veći od Džarmuša, ali mu to nemojte reći. Kada je Holivud odbacio Kitona, postao je farmer pilića. To ću i ja jedenom uraditi, podići farmu pilića, ali ne da ih jedem već da ih gledam.
Šta će Vama farma pilića kada imate vinograde i malu vinariju u Portugalu? Tu ste slični ste Kopoli?
Dosadan momak, skoro kao Lukas.
Čitate li puno?
Svakoga dana čitam kao manijak. Imam za to dobru koncentraciju i čitam sve novo što izađe. Jedino filmove gledam unazad.
Unazad?
Da, vraćam se unazad. Gledam ponovo stare filmove i fascinira me činjenica da su majstori već odavno sve rekli i sve snimili. Sada sam blizu braće Limijer. Vraćam se unazad u filmsku istoriju.
A nekada ste gledali sve novo što se pojavi i bili član čak šest kino klubova?
Bio sam pravi filmski manijak. Gledao sam minimum četiri filma dnevno. Išao sam autostopom do Pariza i nazad da bih gledao neki novi film i pravio sam slične gluposti samo da ne propustim nešto novo i važno. Sada sam u filmskoj istoriji.
Sa Čaplinom?
Što sam stariji Čarli Čaplin za mene postaje sve važniji i važniji. Čaplin je genije, njegova režija maestralna. Kod njega je sve precizno do najsitnijih detalja.
Mnogima ste uzor, sada mladi autori snimaju neke svoje „kaurismakijevske” filmove?
Ne volim to. To da sam nekome uzor.
E, sada se ponašate se kao „stidljivko”!
Na neki ekscentrični način ja i jesam veoma stidljiv!
Da, kako da ne, a kakvi ste tokom snimanja?
Sve se kratko dogovorim i uvek snimam samo jednu klapu. Ne pričam mnogo, samo im prstom pokažem je li dobro i idemo li odmah dalje.
Kako izgledaju Vaši scenariji, koliko stranica imaju?
Scenario, ako ga ja pišem, ima oko 60-tak stranica, detaljno ispisanih, sa svakom mogućom naznakom glumcima za svaku moguću scenu, uključujući i smernice šta očekujem od njih. Tu su i instrukcije i direktoru fotografije i svim članovima autorske ekipe.
A muzika, i izbor muzike imate u glavi unapred?
Ne, kada sednem u montažu, ponesem svoje ploče koje volim i polako uklapam ono što mi se čini najadekvatnijim za pojedine scene. To je često čist hazard.
Koliko vremena provodite u montažnoj sobi u odnosu na vreme koje provedete snimajući?
Sve više i više. Starim.
Ali, koliko vidim nećete vi još stati, bože zdravlja bićete kao Manoel de Oliveira?
Ha! E on je stvarno legenda. Žao mi je što je trenutno u bolnici, a trebalo je da bude sada u Brazilu i snima novi film.
Uskoro će na festivalu u Rimu biti prikazani i Vaš i Oliveirin kratki film u okviru omnibusa „Centar grada”?
Hoće, i drago mi je što sam sa njim u društvu...
Dubravka Lakić
objavljeno: 11/11/2012
