Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto volimo bajke
One nisu pacifističke utopije, u njima se promoviše borben odnos prema životu (princ ubija aždaju) čime se šalje poruka da je odrastanje tegoban proces, ali da se „na kraju” dobija nagrada u vidu princa ili princeze
Inicijativa korisnika „Fejsbuka“ da članovi socijalne mreže zamene svoje fotografije slikama najomiljenijih junaka iz bajki izazvala je neočekivano interesovanje pripadnika svih generacija. Za svega nekoliko dana „ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Fejsbuk” je preplavljen slikama junaka iz Diznijevih filmova i Grimovih i Andersenovih bajki. U čemu je magična privlačnost bajki i zbog čega sa takvom radošću „oblačimo“ cipelice našeg detinjstva?
Šiler je tvrdio da se dublja značenja kriju u bajkama što ih je čuo u detinjstvu nego u istinama kojima nas uči život, a psihijatar i psihoanalitički psihoterapeut dr Srđa Zlopaša sa Instituta za psihijatriju KCS ističe da bajke imaju višestruku funkciju – one su probni modeli za dečju identifikaciju i služe kao fantazmatski surogat za realnost.
– S obzirom na to da je jezik bajki uglavnom simboličan, dete se često identifikuje sa glavnim junakom koji je sam, ostavljen ili prolazi kroz tamnu šumu prepunu trnja, a ove scene simbolišu njegovo odrastanje i šalju poruku da problemi, ožiljci i emotivni gubici čine sastavni deo života. Bajke služe da se dete na jedan adekvatan način stavi pred etičku dilemu, da bira između dobra i zla, između pomoći drugima i egoizma… U bajkama se dete susreće sa bogatim, pohlepnim i po definiciji zlim likovima i sa onima koji se oslanjaju na svoje snage. Takođe, ono se na metaforičan način suočava i sa emotivnošću i seksualnošću (princ se zaljubljuje u princezu i imaju mnogo dece) i sa vrednostima društva kome pripada i koje promoviše ideal para. Nijedna bajka se ne završava tako što glavni junak ostaje sam – ističe dr Zlopaša, dodajući da bajke uglavnom nude patrijarhalne stereotipe.
Bajke i basne promovišu pozitivnu agresivnost, dodaje naš sagovornik i kaže da one nisu pacifističke utopije, u njima se promoviše borben odnos prema životu (princ ubija aždaju) čime se šalje poruka da je odrastanje tegoban proces, ali da se „na kraju“ dobija nagrada u vidu princa ili princeze.
Odgovor na pitanje – šta o nama govori naša omiljena bajka iz detinjstva je veoma individualan, jer se ne može napraviti univerzalna psihološka skica za portret ljubitelja iste bajke, pa možemo govoriti samo o opštem simbolizmu bajke, ističe dr Srđa Zlopaša. Tako „Pepeljuga“ predstavlja sindrom osobe koja ima osećaj da drugi ne vrednuju njene talente i vrednosti, „Trnova ružica“ je priča o uspavanoj emocionalnosti i seksualnosti koja čeka da se probudi, a u međuvremenu propušta šanse koje prolaze, a „Crvenkapa“ je priča o problemu odrastanja devojčice u patrijarhalnoj sredini.
Naš sagovornik u šali kaže da je, sudeći po broju lepotica koje su „trampile“ svoj fizički izgled za materijalnu sigurnost koju nosi život sa „kontroverznim biznismenima“, omiljena bajka mnogih devojčica sa ovih prostora „Lepotica i zver“, ali se s pravom uozbilji kada kaže da život lepotica koje prave tu vrstu emotivnog izbora ne teče po bajkovitom scenariju.
Bruno Betelhajm, psihoanalitičar i autor čuvene knjige „Značenje bajki“, ističe da bajka pomaže detetu da savlada psihološke probleme odrastanja, odnosno da prevaziđe narcisoidna razočarenja, edipalne dileme, probleme suparništva sa bratom ili sestrama, zavisnost od roditelja i odvajanje od njih. Bajke prenose detetu poruku da je borba protiv ogromnih teškoća u životu neizbežna i da čini suštinski deo ljudskog postojanja, ali da čovek ne treba da ustukne pred problemima, već da se suočava sa neočekivanim i nepravednim tegobama, objašnjava ovaj psihoanalitičar.
On kaže da su dve omiljene dečje bajke – „Pepeljuga“ i „Uspavana lepotica“, i to ne bez dobrog razloga. Betelhajm tvrdi da nijedna bajka tako dobro kao „Pepeljuga“ ne prikazuje unutrašnje patnje malog deteta koje uzrokuje suparništvo sa braćom i sestrama i njegova osećanja beznadežnosti, poniženosti i zlostavljanosti. Iz konačnog trijumfa „Pepeljuge“ dete crpi ideju da se prave vrednosti prepoznaju čak i pod krpama i veruje u svoju konačnu „pobedu“. Sa druge strane „Uspavana lepotica“ je priča o tegobama adolescencije, o hormonalnim i emocionalnim burama koje ona izaziva. Zajednički imenitelj ove dve popularne bajke jeste dugačak san glavnih junakinja i poruka autora bajke koja glasi da je adolescentni san o večnoj mladosti samo pusta mašta. Dok spavaju, lepota junakinja je frigidna a njihova osama je osama narcisizma, objašnjava Betelhajm i dodaje: „U takvoj zaokupljenosti sobom koja isključuje ostatak sveta nema patnje, ali nema ni osećanja koja treba proživeti. Narcisoidno povlačenje jeste primamljiva reakcija na pritiske i bure adolescencije, ali svet tada postaje mrtav u simboličkom smislu. Jedino nas uspostavljanje relacija sa drugima budi iz opasnosti da prespavamo život, a poljubac carevića razbija čini narcisizma i budi ženstvenost“.
Katarina Đorđević
objavljeno: 01.12.2010.
